(Ne)opravdan strah od operacije

Upravo je ovo bio povod za razgovor sa dr Jelenom Pejanović, dečjim hirurgom u Dečjoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj.

Zbog čega se i kad kod beba do godinu dana najčešće rade hirurške intervencije?

- Najčešće hirurške intervencije u uzrastu do godinu dana predstavlja lečenje različitih urođenih anomalija koje se uglavnom dijagnostikuju u porodilištu, a veliki broj njih se dijagnostikuje i prenatalno, u toku trudnoće. Jedna od najčešćih je preponska kila, koja je znatno češća kod prevremeno rođenih beba. Preponska kila može biti ukleštena, najčešće je u pitanju crevo ili jajnik kod devojčica, i tada se smatra hitnim hirurškim stanjem kad je, ukoliko nije moguća repozicija, tj. vraćanje organa u trbušnu duplju, indikovana hitna hirurška intervencija. Ukoliko kila nije ukleštena, potrebno je isplanirati i zakazati operaciju.
Operacija kod nespuštenog testisa takođe je jedna od intervencija koje se rade od navršenih šest meseci do godinu dana. I ova operacija može biti hitna ukoliko dođe do torzije, tj. uvrnuća nespuštenog testisa.
Postoje i intervencije koje se ambulantno rade, najčešće u prvih nekoliko meseci života, kao što je obrada granuloma pupka i presecanje kratke resice jezika – ističe naša sagovornica dr Jelena Pejanović.

Dr Jelena Pejanović, dečji hirurg

Koje se operacije zakazuju, a koje ne?

- Sve operacije, osim hitnih hirurških intervencija, zakazuju se. Za neke intervencije potrebna je opsežnja preoperativna priprema, dok se druge smatraju rutinskim. Svako dete pre operacije prolazi anesteziološki pregled na kome se sagledava opšte zdravstveno stanje deteta, eventualno neke prateće bolesti, i planira vrsta anestezije u odnosu na vrstu i dužinu trajanja operacije.

Kako roditelj da pripremi dete za operaciju?

- Priprema roditelja i deteta za operaciju najvažniji je prvi korak. Ono što najviše plaši i roditelje i decu jesu neizvesnost i strah od nepoznatog. Zbog toga je neophodno detaljno objasniti šta male pacijente očekuje tokom pripreme za operaciju i nakon same operacije.
Važno je kod bolnih procedura objasniti detetu šta moramo da uradimo, koliko će to trajati i koliko će da zaboli. Veoma važno je da roditelji budu upoznati sa svim detaljima predstojećih procedura kako svoj strah i uplašenost ne bi preneli na decu.
Za decu najmlađeg uzrasta to je posebno bitno i preporučeno je da s decom uzrasta do šest godina tokom hospitalizacije bude prisutan i jedan od roditelja jer deca tog uzrasta teško podnose dužu razdvojenost od roditelja.

Šta vas roditelji najčešće pitaju?

- Ono što roditelje posebno interesuje jesu dužina trajanja operacije, postoperativni tok i dužina ostanka u bolnici. Uvek se trudimo da na ova pitanja damo što preciznije odgovore iako, nažalost, nismo u mogućnosti da uvek predvidimo sve komplikacije koje mogu da uslede.

Koju ćete operaciju Vi pamtiti i zašto?

- Operacija koju ću svakako zauvek pamtiti jeste moja prva specijalistička operacija. U pitanju je bila operacija upale slepog creva kod sedmogodišnje devojčice, koja je protekla dobro i dete se prilično brzo oporavilo. Ovakve operacije su rutinske i česte, ali momenat kad prvi put počinjete da operišete samostalno prilično je stresan za svakog hirurga.
Sećam se da sam tu devojčicu toliko često obilazila i pregledala iz straha da se nešto ne iskomplikuje da je majka na kraju počela da sumnja da nešto nije u redu. Na sreću, sve je proteklo dobro. Taj početnički stres s godinama hirurškog staža i sve većim brojem operacija polako se gubi, ali određen nivo stresa mislim da uvek ostaje, i to je možda i dobro jer nam na neki način uvek drži oči širom otvorene da uočimo na vreme ukoliko dođe do komplikacija i da ih na najbolji mogući način rešimo – kaže dr Pejanović.

Kako roditelji mogu pomoći detetu?

- Da bi roditelji na pravi način prihvatili da njihovo dete mora na operaciju, najvažnije je da ih blagovremeno informišemo o detetovoj bolesti, načinu lečenja i mogućim komplikacijama. Bitno je da odvojimo vreme za razgovor s roditeljima u toku koga ćemo zadobiti njihovo poverenje, osloboditi ih straha i odgovoriti na sva njihova pitanja. Potrebno je da roditelji shvate da ćemo ih blagovremeno o svemu informisati i da nema tajni.
Najčešće problem nastaje kad roditelji, u želji da se što bolje informišu, pronađu moguće komplikacije na internetu i uplašeni su jer svaku od njih već vide kod svog deteta. Tada je potrebno puno strpljenja i taktičnosti, tako da neretko hirurzi moraju da budu i dobri psiholozi, koji će proceniti kako i na koji način da razgovaraju o svim detaljima.

Tekst: Vesna Stanimirović