Volite svoje dete svaki dan, bez izuzetka...

Ironija današnjeg vremena je što na svakom ćošku imate savete o voljenju, kako da se volite, s kim da se volite, što se ljubav ove ili one vrste kvalifikuje kao (ne)ispravna, što ljubav trpaju u sve, pa i u reklamu za apoteku ili hranu. A nikad manje vremena za voljenje nije bilo. Ne mogu vam reći kako da sredite svoj emotivni život u zrelim godinama, jer za tim čarobnim receptom i sama tragam. Ali ja znam da korenje mog problema čuči u detinjstvu. Zato volite svoju decu svaki dan. Znam da ih volite, ali da li im to dovoljno pokazujete?

Iza sebe imam detinjstvo koje je proširilo svoje pipke na mene danas, na mene danas sa kojom se svaki dan borim i razgovaram. Ovaj tekst piše devojčica ošišana na paž čiji roditelji nisu bili svesni da je njihovoj deci potrebno više pokazivanja ljubavi.

“Ja sam strog roditelj. Mora se znati ko je glavni.”

Zaustavite se na sekund. Udahnite tri puta i izdahnite. Setite se sebe kao deteta. Da li je ljutnja vaših roditelja učinila išta osim toga da taj trenutak zapamtite kao onaj u kom ste se plašili, gledajući u osobu koja vas je stvorila kao u nekog ko je potencijalno opasan, jer je glasan, namršten i priča nekim nerazumljivim jezikom koristeći (ponekad) psovke i mlateći rukam? Nema glavnih u roditeljstvu. Razgovor je rešenje. Dete od malih nogu treba da nauči da je razgovor opcija rešavanja problema. Igrajte se igre verujem ja tebi, veruj ti meni. Podelite sa svojim mališanom neku svoju grešku, da lakše shvati da to nije kraj sveta. Da svi grešimo. Razgovarajte o tome šta mislite da nije dobro uradio/la tražeći uzrok tome, a nakon toga razmatrajući posedicu do sitnih detalja, kako bi dete razumelo zašto nešto nije u redu. Vi i danas grešite, zar ne? A oni, oni tek uče šta je ispravno.

“Ne mogu. Umorna sam. Razgovaraćemo/igraćemo/šetaćemo sutra.”

Izvinite, da vas pitam nešto, da li ste vi odabrali da se dete rodi ili je baš ono odabralo vas da mu budete roditelj? Verujte, nekad se sutra ne desi, jer sutra dete pronađe neku zanimaciju koja zameni vas u njegovom životu. Svaki trenutak koji propustite u odrastanju svog deteta je ne-na-do-kna-div! Gubite priliku da ga upoznate, gubite priliku da mu postanete prijatelj. Živimo u vremenu kad je neophodno da radimo i mnogo više od 8 sati dnevno da bi svi mi, pa i vaša deca, imali onaj minimum neophodan za osmeh na licu i miran san. Vaše raspoloženje je i njegovo raspoloženje. Ono je raslo u vama, ono se hranilo vašom hranom, vi ste ga stvorili, vaše raspoloženje formira njegovo. Ako radite 10 sati, spavate 6, ostaje vam osam sati. Neka potrošite 2 sata na ručak, sat vremena na higijenu. Ostaje vam 5. Budite fer i prema sebi i prema detetu. Pola vremena potrošite na sebe (to uključuje i vaš brak), a pola na dete. Ili ga uključite u neke stvari na koje trošite taj ostatak vremena. Kuvajte zajedno. Niste svesni, ili ste zaboravili, kakav je osećaj ući u kuhinju, to neprikosnoveno carstvo majke u kome nastaje sve ono što obožavate da jedete. Prvi dodir mekanog brašna iz kojeg ne želite da izvadite ruku, lomnjava jaja u kojem se nalazi žuto oko i razgovor o tome da li bi to jednom postalo pile. Gledanje buhtle, suflea ili hleba kako u rerni menjaju boju i veličinu, i samo postavljanje stola. To čini porodične trenutke!

“Neću da ga hvalim, uobraziće se. Zato je kritika iz raja izašla.”

Oh, kakva greška! Jedna od najvažnijih osoba u mom životu, Jelena, jedna je od divnijih majki koje poznajem. Upravo na njenom primeru sam gledala koliko dete može odrastati na lep i zdrav način, verujući u sebe, svoju okolinu i forsirajući svoje dobre strane. Ne, nije hvaljenje ona priča pred prijateljicama gde je svačije dete najlepše i najbolje. Ne, nije hvaljenje kad je sve što vaše dete uradi savršeno i bezgrešno. Hvaljenje je kad posmatrajući svoje dete shvatite da radi nešto bolje od očekivanog (iako su očekivanja majki uglavnom nerealna). Hvaljenje je ono kad dete iz teškog kontrolnog iz matematike dobije 4, pa vi kažete “Svaka čast, pa to je već pobeda.” pa posle s njim, smirenim zbog neuspeha koji u njemu izgleda kao erupcija vulkana, možete razgovarati o tome šta mu je falilo do petice, pritom ne praveći od petice trčanje maratona. Ocene su ionako stvar trenutka, ne opšteg i primenljivog znanja nužno.

Ja i danas, rastem od pohvala, ali pohvala ljudi koji su mi važni, a porodica to mora biti.

Posmatrajte to ovako: Ako moji roditelji i uža porodica, i moji prijatelji, ne veruju u mene, kako da očekujem da okolina primeti koliko se trudim i koliko sam dobar/dobra u nečemu? Tako se gradi samopouzdanje. Tako što slabe strane jačate zajedno, iznoseći argumentovano kritiku, smeštenu u formu prjateljskog razgovora, ne urlanja i kažnjavanja, a kad jake strane bodrite zajedno. A pogledajte oko sebe koliko je uplašenih ljudi, bez mrve samopouzdanja, koji čitajući knjige za samopomoć pokušavaju da poprave što se popraviti da.

“Ne budi dosadna, ne možemo sad.”

Deca nisu dosadna, samo ih je lakše oduševiti. Njima 100 puta ponovljena pesmica ne dosadi zato što su oduševljeni činjenicom da nešto što su pročitali, nešto što piše u nekoj knjizi, mogu naučiti napamet. Njima padanje prvog snega ne znači da će ujutru čistiti auto, bljuzgavicu i pitanje “Hoće li pokvasiti noge” nego znači iskonsku radost, sreću, mogućnost da vrhom jezika uhvate koju pahulju, i ako bude sreće, pravljenje Sneška i spuštanje niz obližnje brdo. Njima čitanje uvek iste slikovnice ne znači čitanje uvek iste slikovnice, nego oduševljenje, jer unapred znaju šta će se desiti na sledećoj strani i pre nego što je okrenete. Male, slatke vidovitosti jednog malog vilenjaka kome morate sačuvati sve te male radosti od ružnoća koje vrebaju sa svih strana. Budite vi to lepo u njegovom svetu, jer će mu biti lakše da to lepo posle nađe u nekom drugom. Nisu dosadna deca, dosadni ste vi. Pomirite se s tim.

Nikad nemojte... reći detetu da je glupo. Glup je samo onaj ko nekom slabijem od sebe kao jedini argument u raspravi iznese njegovu potencijalnu glupost za koju nema dokaze, jer je verovatno on gluplji.

Nikad nemojte..dete uključiti u raspravu sa mužem/ženom, rodbinom, samom sobom. Jer oni ne mogu biti krivi ni za šta u vašem životu. Krivicu za njegov razvoj kao čoveka možete snositi vi, on za teške situacije u vašem, ne može.

Nikad nemojte... zaboraviti da im kažete koliko su lepi, kako im divno stoji nešto novo što su obukli, kako su mirišljavi okupani i kako su lepo napisali tu rečenicu.

Nikad nemojte... prestati da ih obožavate, od glave do pete, da im pripremite omiljeno jelo kad se najmanje nadaju, da im napravite poklon svojim rukama, nešto što samo vi znate da ono voli i iznenadite ga na važan dan.

Nikad nemojte... preskočiti da se svakom uspehu obradujete kao da je najveći na svetu i kao da taj dan treba slaviti kao nacionalni praznik. Setite se tih uspeha u danima kad vam raspoloženje nije dobro, pa iz njih izvlačite osmehe za svaki dan.

Nikad nemojte... biti ljuti na svoje dete duže od 20 minuta. Jer svaki minut je kao godina. Svaki minut je kilometar izgrađenog puta između vas.

Nikad nemojte... uporedjivati svoju decu s drugom. Jer ono ne može biti kao Marija, Saša, Jelena ili Teodora. Jer i Marija, Saša, Jelena i Teodora imaju svoje loše i dobre strane. Baš kao vaše dete. I ono je najdivnije od sve dece. I vi ćete od njega napraviti dobrog, divnog, pametnog, mentalno zdravog čoveka.

Itd, itd. I sami ćete prepoznati situacije koje možete učiniti lepšim i boljim. A to će se desiti onda kad shvatite da i vama treba ljubavi. Sve je to začarani krug. Opustite se, ovo je ionako samo jedna dugačka vožnja vozom. Hoćete li uživati u predelu kroz koji prolazite, ili ćete se nervirati jer je sedište neudobno a pušenje zabanjeno, vi odlučite.

Najlepše kod mogućnosti da budete roditelj je činjenica da upravo vi stvarate generacije koje dolaze. Istina, svet ih gradi, ulica ih začini, škola izbriše neke momente koje ste mislili da ste im zauvek ucrtali, ali koren, suštinu bića, brusite vi.

Volite svoje dete. Svaki dan. Jer on boljeg, iskrenijeg i važnijeg prijatelja od vas nema. Neka svet stane na trenutak da zagrlite svoje dete, jer je to hrana i njemu i vama. Ponekad je i samo zagrljaj dovoljan da se oboje odmorite.

Pripremila: Vesna S. Izvor: lolamagazin.com