Razgovor sa Goranom Angebrant - da li školstvo podržava različitost naše dece

Poštovana Gorana, Bebologija tim prati Vaš rad i izuzetno nam je drago da razgovaramo sa Vama. Idejni ste tvorac DivaGo Fashion linije koja je specifična po tome što predstavlja prvu liniju multi svečanih haljina za svaku priliku. Takođe, učesnica ste jednog od najkorisnijih događaja za poslovne žene – Samit žena lidera, nadamo se da ćemo ovim putem podići svest o tome da je za žene važno da podržavaju jedna drugu.

Mama ste jednog dečaka, koji su to izazovi sa kojima se tinejdžeri danas susreću? Šta im najviše otežava odrastanje i sazrevanje?

Da, mama sam jednog uskoro trinaestogodišnjaka. Dečaci se susreću sa problemima od početka školovanja jer današnji školski sistem nije u mogućnosti da prihvati nemirnu prirodu koju najčešće dečaci imaju zbog čega se oni doživljavaju kao bezobrazni, nevaspitani i trpe veliki pritisak od prvog dana škole da prihvate norme ponašanja koje podrazumevaju statičan položaj i konstantnu pažnju.

Dosta dečaka (mada, ima i devojčica koje se suočavaju sa istim izazovima) ima ovaj problem zbog čega prolaze kroz negativan tretman već od prvih nedelja sedenja u klupi. Sistem ovakvu decu prisiljava na prilagođavanje merama koje oni u ovom uzrastu nisu u mogućnosti da prihvate zbog čega dolazi do pritiska. Kao mama dečaka koji je sada u šestom razredu, prošla sam kroz sve ove izazove, i dalje ih prolazimo kao porodica. Trudimo se da manjkavosti sistema ne ostave trajne posledice po mladog čoveka, da ih prevaziđemo što bolje možemo.

Koliko ulogu bi školski sistem trebao da ima u formiranju dece? Šta je to što je manjkavost našeg obrazovnog sistema - nastavnici koji nemaju dovoljno vremena da se posvete onoj deci koja zahtevaju veću pažnju?

Problem je u školskom sistemu koji nema adekvatnu reakciju na radoznalu i živahnu decu. Cela situacija je zbunjujuća i veoma frustrirajuća po roditelje, a najpre po decu od kojih se očekuje da sede mirno 45 minuta, 6 časova svakog dana od prvog dana škole iako su do juče živeli slobodno u vrtiću bez ikakvih stega. To je veliki šok i trauma za mnogu decu i teško se prilagođavaju.

Nastavni kadar nije obučen za pristup onoj deci koja na bilo koji način odstupaju od prosaka. Naši učitelji, nastavnici ni sami ne znaju kako da se snađu u vremenu kada i nemaju mnogo autoriteta jer metode koje su primenjivane pre 30 i više godina sada su nedopustive, a one koje smo uvezli iz severnih zemalja nisu primenjive na decu iz našeg regiona gde živi ljudi temperamentnijeg karaktera. Neki učitelji/nastavnici se snalaze bolje, neki lošije, ali mislim da nije u redu da to prepuštamo njihovom talentu ili dobroj volji već bi trebalo da imaju sigurnost u okviru modela koji bi im dao alatke za rad sa ovakavom decom.

Pre početka samog razgovora pričale smo o sve prisutnijem problemu kod mladih, a to je poremećaj pažnje. Koliko u tom izazovu jednog deteta treba da učestvuju roditelji, a koliko nastavnici?

Poremećaj pažnje ili ADHD je postojao oduvek, ali je prepoznat tek 1968. godine, a približnije definisan 1980. godine. Najčešće se pojavljuje kod dečaka, ali ima i devojčica sa ovim poremećajem. Malo je dece kod kojih se dijagnostikuje jer se za takvu decu kaže da su nemirna, a roditelji nisu ni svesni da njihovo dete nije neposlušno već se bori samo sa sobom u želji da se ponaša onako kako se od njega traži.

Smatram da nastavni kadar treba da bude upoznat sa simptomima ovog poremećaja, kako bi znali na adekvatan način da pristupe ovakvoj deci. Njih nije malo, svako odeljenje ih ima barem desetak, to su veoma inteligentna deca, ali bez adekvatnog pristupa oni se karakterišu kao lenji, nemirni, bezobrazni, često i drskog ponašanja. Primereniji pristup bi iz ovakve dece izvukao mnogo više i njihovi rezultati bi bili daleko bolji.

Ovaj poremećaj je inače nasledan, zbog čega roditelji kod svoje dece prepoznaju odlike koje i oni imaju i nesvesni da je poremećaj u pitanju, pripisuju to naslednim osobinama.

Kako se izboriti sa svim imperativima kojima danas društvene mreže nameću mladima, da li je rešenje u isključivanju sa "mreža" ili u možda učenju kako da se pravilno koriste i kako da im iste ne stvaraju anksioznost?

Kao majka koja je dobila dete u kasnijim godinama (36), mogu samo da podelim neko svoje "nestručno" mišljenje, zasnovano samo na ličnom iskustvu. Teško je zabraniti ili isključiti dete iz online života jer generacijama rođenim posle 2000. godine to je sastavni deo života. Trebalo bi ih uputiti na pravilno korišćenje jer oni nisu svesni posledica, mladi su i žive samo za današnji dan, sutra za njih ne postoji i nije im važno. Kroz primere i stalnu priču treba raditi sa njma kako bi naučili kako da se pravilno koriste online svetom. Oni već sigurno znaju mnogo više nego roditelji i lakše prihvataju sve novo što se pojavi. Zbog toga je beskrajno važno pričati o posledicama! Ja, na primer od sina saznajem za nove aplikacije i uvodim ih u svoj posao (marketing). Tako sam nedavno počela da koristim Snapchat, a aktivna sam i na svim ostalim društvenim mrežama jer mi je posao takav da zahteva stalne inovacije u komunikaciji.

Koja je jedna poruka koju biste uputili mamama i poslovnim ženama?

Kao neko ko je aktivan u udruženju Female Net (udruženje je nastalo kao logičan korak nakon nekoliko uspešno organizovanih Samita žena lidera), moja poruka je da je važno da se žene udružuju i budu podrška jedne drugima. Mnogo je teško biti zaposlena žena, majka, domaćica i biti uspešna na svim poljima. Lakše je kad imaš podršku druge žene koja te razume. Na primer, dok mi je dete išlo u vrtić imale smo malu zajednicu zaposlenih mama čija deca su išla u istu grupu kao i moj sin. Kad jedna mama ne stigne na vreme da preuzme dete, javlja drugoj i dete je zbrinuto. Tako treba da bude i u poslu, brže ćemo napredovati, ako se podržavamo. Naše udruženje pruža mogućnost ženama da prošire svoju mrežu kontakata kroz lična poznanstva jer tako lakše ostvaruju sradnju. Dakle, oslonite se na žene iz svog okruženja, ali i budite stabilan oslonac jer ćemo tako brže i lakše preskočiti sve prepreke.

Autor: Milovanović Jovana