Razgovori sa psihologom- doslednost, komunikacija između roditelja i pozitivno roditeljstvo

Savršen roditelj ne postoji, kao ni savršen model roditeljstva. Na roditelju je da postavi zdrave granice i da se svakodnevno povezuje sa detetom kroz igru, posmatranje i aktivno slušanje, kroz zagrljaj i razmenu emocija. I roditelji i deca su pod velikim pritiskom, ali šta je potrebno i jednoj i drugoj strani da to ne bude tako, otkrivamo u razgovoru sa Milenom Buđevac, psihologom i dečijim psihoterapeutom.

Poštovana Milena, kada je u pitanju odnos roditelj- dete često se spominje reč doslednost. Šta znači biti dosledan roditelj?

U tome koliko smo mi dosledni sami sebi leži odgovor. Koliko smo dosledni sebi i odlukama koje donosimo, toliko ćemo biti dosledni i kao roditelji. Vrlo je važno da roditelji znaju da ne postoji stopostotna doslednost. To je jako teško i opterećujuće i vrlo češto nefunkcionalno i za dete i za čitavu porodicu. Međutim, doslednost detetu daje sigurnost i predvidivost i utiče na celokupnu rutinu koje dete ima i koje se drži. Kada je dete malo i kada ima burne reakcije na našu doslednost, naravno da to može da utiče na razmišljanje roditelja o tome da li radi ispravu stvar. Vrlo često tada roditelji krenu linijom manjeg otpora i postanu popustljivi, ali tada je najvažnije da znamo krajnji cilj: zašto je važno da detetu nešto dopustimo ili nedopustimo. Rutina, predvidivost i sigurnost jednako je doslednost, a to je ono što je detetu potrebno i bitno, jer je na taj način, kako dete odrasta i dogovor sa detetom lakši i jednostavniji.

Odnos između roditelja je jedan od veoma važnih, ako i ne, najvažnijih faktora u odrastanju detata, jer su neretko deca ta koja trpe najveće posledice nefunkcionalnog roditeljskog odnosa. Ono što vrlo često odrasli zanemaruju jeste razumevanje neverbalne komunikacije, odnosno to da deca osećaju i razumeju mnogo više nego što roditelji misle.

To nas dovodi do dva pojma koja se često poistovećuju, a zapravo su potpuno dva različita načina roditeljstva. Pričamo o pozitivnom i popustljivom roditeljstvu. Koje su ključne razlike?

Ova dva modela roditeljstva se poistovećuju, jer bežimo od  roditeljstva koji podrazumeva strogi pristup u pristup pozitivnog roditeljstva koji se zasniva na tome da su roditelji unapred promislilil kako žele nešto da postignu, ali da sa druge strane to ne znači da moraju da poslušaju svaku dečiju želju i ispune svaki njihov hir- popustljivo roditeljstvo. Konfuzija se stvara, jer pozitivna dispilina govori o tome da dete poštujemo kao ličnost i uvažavamo njegovu emociju i razvoj, a ne o tome da im se sve dopušta i popušta. Ukoliko se ne postavi granica, stvara se veliki problem. Detetovo mišljenje je u razvoju i zato je tu roditelj da mu pomogne i odgovoran je za taj razvoj. Jednostavan primer popustljivog roditeljstva je kada uradimo nešto da bi dete prestalo da plače ili da se ljuti, a znamo da to nešto nije dobro. I zato je razlika između popustljivog i pozitivnog roditeljstva ogromna.

Da li je tačno kada kažu: mali/a je on/a, još uvek ništa ne razume? Ili je to jedna od zabluda koju roditelji imaju?

Komunikacija se zasniva na verbalnom i neverbalnom delu. U zavisnosti od uzrasta, dete verbalni deo može da razume, ali onaj deo koji uvek oseća je neverbalni deo, odnosno ponašanje između roditelja. Čak i bebe znaju da razlikuju mimiku svojih roditelja, a onda zamislite koliko se ta mogućnost razvija tokom godina kod deteta. Dete oseća šta se dešava i najveći problem nastaje kada roditelji krenu da uveravaju dete da je sve u redu. Tada dete dobija duple poruke i ne zna u šta da veruje, odnosno kome da veruje: sopstvenom osećaju i roditeljima. Zato je uvek bolje predočiti detetu da su u pitanju stvari koje će se rešiti i koje se tiču odraslih. To se naravno ne odnosi na slučajeve verbalnog i fizičkog zlostavljanja, već na situacije koje su rešive. Uprostiti i dati im primer koji je prilagođen uzrastu u kojem se dete nalazi. Svakako se savetuje da se pred decom ne vode burne rasprave i da se u njihovom prisustvu ne diskutuje na teške teme.

Milena Buđevac, psiholog i dečiji psihoterapeut

Da li roditelj koji ne ume da kontroliše svoje emocije i postupke može da očekuje od deteta da se umiri i reguliše svoja osećanja i emocije?

Da, svakako da može, ali da li će dete to biti u stanju da uradi ako nema primer svojih roditelja? To očekivanje onda nije realno i veoma je važno da roditelj sagleda sebe- i svoje vrline i mane. Većina ljudi je subjektivna i sebe vidi u boljem svetlu nego što jeste (ili je pak, previše samokritična), a poenta je da uvidimo šta mi, kao roditelji, radimo i koliko doprinosimo nečemu. Ukoliko je roditelj temperamentna osoba koja viče, izraženo gestikulira, baca stvari kada se iznervira, psuje ili se sa stresom nosi na nezdrav način onda će deca takvo ponašanje rezonovati kao prihvatljivo i to će postati njihov način na koji se nose sa stresom. Tada je važno da prepoznamo obrasce nas kao roditelja. Ono što roditelji uglavnom rade jeste da zameraju detetu takvo ponašanje. Paradoksalno. Od toga kako roditelji reaguju i koliko brzo planu zavisi i kakva će biti detetova reakcija i odgovor na stresnu situaciju. Postoji nešto što se zove “neuroni ogledala”: način na koji se mi u određenoj situaciji ponašamo i govorimo, utiče na to kako će se dete ponašati i da li će biti u mogućnosti da se umiri ili će njegova reakcija biti još burnija.  

Kada govorimo o različitim pristupima, pristup koji sve više gubi na snazi jeste kažnjavanje dece. 

Kazna polako gubi na snazi i meni kao psihologu je to izuzetno drago. Važno je da roditelji shvate da niko ko se loše oseća, neće bolje da se ponaša. Potpuno je suprotno. Što se neko gore oseća, njegovo ponašanje će biti još gore. Trenutno možda ne, ali dugoročno se pravi još veći problem. Kazna kao takva trajno narušava odnos roditelj-dete. Mnogo je bolje decu učiti posledicama, kako bi dete razumelo da svaki postupak ima određenu konsekvencu.

Još jedna od čestih prepreka u roditeljstvu koja je posebno izražena kada su mame u pitanju, jeste griža saveti zbog nedovoljno ili nedovoljno dobro provedenog vremena sa detetom. Šta savetujete tim mamama?

Možemo biti sa detetom ceo dan, a da dete nismo zapravo videli, zaista ga videli, povezali se sa njim i čuli ga. Rečenica bitan je kvalitet, a ne kvantitet je u načelu tačna, ali tu rečenicu je važno uzeti sa rezervom i ne shvatati je doslovno, jer ukoliko se broj sati koje provedemo sa detetom svede na minimum, naravno da u tokom tog vremena neće biti ni kvaliteta. Jako je veliki pritisak koji mame stavljaju na sebe: i da je pripremljen obrok kod kuće i da je dete bilo u prirodi, da smo njegov prostor opremili adekvatnim igračkama, a da su pritom nasmejane i pozitivne- realnost je da ne možemo postići sve u okviru tog vremena. Na roditeljima je da odrede prioritete. Kad se prioriteti pravilno postave onda će i roditelji osećati manju grižu savesti ili je neće osećati uopšte. I verujte mi, deci nije potreban Diznilend da bi vreme koje ste proveli sa njima bilo kvalitetno, jer je to ono što mi namećemo njima, a ne oni nama. Deci je potrebno da budu viđena i da osećaju povezanost sa roditeljima. 

Za kraj, pomozimo mamama koje sebi nameću pritisak da budu idealne mame da shvate da nije život Instagram. 

To je kao kada gledate holivudski, porodični film koji odaje savršenu sliku, ali shvatate da to nije realno. Takva je situacija i sa mamama sa drštvenih mreža i nema potrebe da se poistovećujemo sa njima, jer i one imaju loše dane, kada ništa nije idealno. Važno je da shvatite da ne postoji savršen život i da to što sve deluje idealno, vrlo često ne mora da znači da tako i jeste. Ja ne verujem u savršenstvo i savršenstvo nije potrebno da bismo i deca i mi kao roditelji bili srećni. Skroz je u redu da sve ima svoje mane, ali ako ste napredovali u odnosu na to kakvi ste bili pre par godina- to je jedino važno merilo.

Osnaživanje roditelja je i osnaživanje porodice. A porodica je stub jednog društva, sa svim različitostima unutar nje. Deci je potrebna ljubav, pažnja i empatija, ali i jasno postavljene granice koje će im pomoći da razlikuju dobro i loše ponašanje.

Autor: Brankica Bjelić