Sa mamama o...Marija Popović

Emisija koju vodite je specifična po tome što i poznata lica u istoj prilikom gostovanja govore na temu zdravlja i onoga sa čime su se susretali. Koliko je teško slušati nečiju priču koja se tiče zdravlja, a sa druge strane koliko zadovoljstva donosi posao u kom znate da edukacijama i informacijama koje pružate, pomažete nekom?

- Nekada ume da bude izazovno i baš je to jedan od glavnih razloga što nisam postala lekar. Ljudsku patnju nije lako gledati, a to lekari moraju svaki dan, da se bore i nekada možda i izgube bitku. Neke priče iz RTS ordinacije su bile toliko jake da smo svi iz ekipe danima bili pod utiskom, nekada nije lako suzdržati emocije tokom snimanja, pa mi se dogodilo i da zaplačem u toku intervjua…sve je to ljudski i nema te profesionalne norme koja može da vas spreči da osećate kao čovek. Ja sam pronašla svoj način da služim medicini tako što ću u RTS ordinaciji uz pomoć stručnjaka širiti korisne savete i upotrebljive informacije koje mogu da spreče različite probleme. Najviše motiviše kada gledaoci pišu ili na ulici priđu i kažu kako je to što radimo dobro i kako im znači i pomaže. To je najlepši osećaj koji poništi sve nelagodnosti koje se možda ponekada osete.

Kada je rođena Vaša ćerka Sofija i koliko je promena unela u Vaš i suprugov život?

- Često kažem da je Sofija moja najlepša, najpametnija i najbolja odluka u životu. Rodila sam je početkom 2009. i postala sam mama sa nepune 24 godine. U mojoj generaciji nije bilo mnogo mama u tom trenutku, dok su moje drugarice izlazile ja sam bila kod kuće sa svojom bebom…i da ste me tada pitali, a naročito sada, rekla bih vam da ništa nisam propustila. Pre nego što sam rodila Sofiju bila sam honorarno angažovana kao novinar u Informativnom programu RTS-a, a to je značilo da kada odem na porodiljsko bolovanje neću primati platu i da ugovor koji se potpisivao mesečno ne garantuje povratak na posao. Ni sekund nisam razmišljala da li su poslovne ambicije ispred buduće porodice koju smo gradili Milan i ja. Ostavila sam sve i rekla sebi ako treba da se vratim, vratiću se i izboriti za svoje mesto, ako to ne bude na RTS-u biće na nekoj drugoj televiziji. Naravno, sve to ne bi bilo moguće da nisam imala veliku podršku supruga i mojih roditelja. Kada je Sofija napunila godinu dana, vartila sam se na RTS, a kada je krenula u školu počela sam da radim svoju autorsku emisiju RTS ordinacija. Sada uživamo, ona je velika, mi imamo dovoljno energije da je pratimo i zaista mi se čini da je sa velikim detetom lakše…. Nekako je bilo mnogo više jurnjave dok je bila mala. Milan i ja smo jedva čekali da se ona rodi i kada je stigla postala je prioritet svih prioriteta, svaki slobodan trenutak smo provodili sa njom. Tek smo prošle godine prvi put otputovali sami bez Sofije na nekoliko dana u Istanbul, dakle kada je imala 13 godina. Nekima je to možda čudno, a nama je bilo neobično što smo sami. Možda smo tako vezani jer je jedinica, iako smo želeli barem još jedno dete život nam je izrežirao da imamo samo nju. Moje prijateljice se šale kako mi ni sada nije kasno za drugo dete jer imam "samo" 38 godina(smeh).

Fotografija: Nikola Ristić

Današnje vreme je surovo jer retko daje ljudima opciju da budu nesavršeni, kako se borite sa svim onim stavkama koje danas jedna žena "mora da bude"?

- Sazrevanje i godine su mi pomogle da shvatim da ne može sve biti savršeno. Ono što nisam mogla da zamislim pre 10 godina danas podnosim lakše. Svi koji me dobro poznaju znaju da sam teški "higijeničar", ranije u mojoj kući nije mogla mrva da se nađe na podu. Danas mi je važnije da se naspavam nego da usisam, iako i dalje to radim često(smeh). Mislim da čovek, ili ako hoćete žena, mora da nađe svoje prioritete i da se prema tome i ponaša. Ne mislim da svi mogu sve, ne bi ni trebalo da je tako…Ne možete biti uspešna poslovna žena, kuvati svaki dan divan ručak, čistiti kuću, popeglati sav veš, provoditi veselo vreme sa decom, uraditi domaći sa njima, odvesti ih na sekcije, naspavati se, biti našminkana, doterana, mršava, zdrava…. To što se vidi u serijama, na filmu, na društvanim mrežama ili ako neko tako nešto priča, pa nije baš tako. To ume da bude frustrirajuće za današnje žene i obično postavljaju pitanje- KAKO SVE TO ONA MOŽE? Verujte, ne može samo je tako predstavila svoj život. Meni je postalo mnogo lakše kada sam shvatila da ne mogu sve i da nisam natčovek. Zbog mojih higijenskih bubica nemamo kućnu pomoćnicu, sve radimo prodično, svako ponešto i onda bude lakše. Super žena nije ona koja sve radi sama, nego je super žena ona koja zna šta je prioritet i ona koja svoje ukućane privoli da joj pomognu jer porodica je tim i svako mora da doprinese kako bi taj tim dobro funkcionisao. Automobil ima četiri točka, ako je najveća težina na jednom, onda će ta guma brzo pući, tako je i u porodici. Onaj ko trpi najviše, najbrže će pući. Dakle, poenta je u ravnoteži. Milan i ja smo u braku već 15 godina i dobro poznajemo jedan drugog i kada jedan od nas ima više obaveza na poslu, drugi će preuzeti više obaveza u kući i td.  Danas mogu da pustim da stoji neopeglan veš, pre deset godina se ne bih osećala dobro da mi stoji gomila garedobe u korpi, nije moglo da se dogodi da su mi prozori prljavi od kiše, sada više nije tako… a zašto tako razmišljam? Niko se nikada u starost neće sećati kako smo dobro prali sudove, kako je veš bio ispeglan, kako je kuća blistala… sećaćemo se smeha u kući, putovanja, proslava, druženja i ljubavi koju smo davali jedni drugima. Osvestila sam prioritete i tako se nosim sa izazovima. Jedan od glavnih je vreme, ono se ne može vratiti ili zaustaviti, a tako ga lako trošimo na nebitne sitnice.

Da li postoji nešto na šta ste posebno ponosni od kada ste mama?

 - E, to je teško pitanje, nisam mnogo razmišljala o tome… ali prvo mi na pamet pada odnos koji imam sa svojom ćerkom i ne samo sa njom već odnos koji imamo u porodici. Ništa se ne gura pod tepih, o svemu se govori, kada je neko ljut to se zna i o tome se priča, raščistimo to i idemo dalje. Roditelji ne mogu  i ne treba da budu drugari sa svojom decom, mora se znati gde su granice, ali količina smeha u jednoj prodici najbolji je pokazatelj kakvi su tu odnosi. Ako pitate Sofiju šta najviše voli da radi u toku dana- reći će da se nas troje uveče skupimo u dnevnoj sobi, gledamo nešto i kikoćemo se. Ponosna sam na to što nas smatra svojim timom, a ne kao dvoje odraslih koje treba da pobedi ili prevari kako bi nešto dobila.

Fotografija: Jakov Simović

Koja je to jedna poruka koju biste voleli da prenesete Sofiji da je vodi kroz život dok bude odrastala?

- Kada biste pitali Sofiju šta joj mama često govori sigurno bi pričala satima(smeh). Šalu na stranu ima nekoliko poruka koje smatram ključnim. Volela bih da mogu da izdvojim jednu, ali ne mogu, pa evo tih nekoliko koje često ponavljam:
- Prava koja imaš donose i obaveze! Jedno bez drugog ne može.
- Svaka odluka koju donosiš imaće posledicu- dobru ili lošu, zato promišljeno odlučuj!
- Nikada durgima nemoj raditi ono što ne bi volela da neko uradi tebi!
- Budi hrabra i uporna i ne odustaj od svojih ciljeva, onda je samo pitanje trenutka kada ćeš sve što želiš postići! ( moj suprug ovo kaže u nekoliko reči - UPORNOST I FOKUSIRANOST SU KLJUČ ZA SVAKI USPEH)

Fotografija: privatna arhiva

Kada je Sofija bila mala ove poruke su zahtevale različita pojašnjenja i bile su pojednostavljene. Recimo, pričala sam joj da ako želi da je poštuju onda i ona ima obavezu da poštuje druge, ako odluči da u sred zime obuče tanke pantalone, posledica će biti prehlada, a ako odluči da obuče zimske pantalone neće se razboleti i td. To su bili primeri kada je bila mala, a sada pravimo neka ozbiljnija poređenja. Verovatno sam nekada bila i dosadna ponavljajući sve ovo, ali doslednost i upornost daju dobre rezultate i u vaspitavanju, ne samo u poslu. Kada je čujem da nešto od ovoga ponavlja zaista se obradujem jer vidim da su te naše roditeljske priče urodile plodom.

Autor: Jovana Milovanović

Fotografije: Jakov Simović i Nikola Ristić