Patronažna sestra savetuje: Noćna buđenja tokom bebine prve godine

Iako umorna i ponekad iscrpljujuća, noćna buđenja nose više od samog poziva na hranjenje, presvlačenje ili umirenje, ona su deo razvoja, potrebe za bliskošću, ali i znak da beba raste i uči.

Mnoge mame se pitaju da li je normalno to što njihova beba i dalje ne prespava noć. Neke su zabrinute da možda greše u uspostavljanju ritma, rutine, načinu uspavljivanja. Ali istina je da ne postoji univerzalna formula. Svaka beba je mala ličnost, sa sopstvenim ritmom, temperamentom i potrebama. Dok neke bebe već nakon nekoliko meseci spavaju duže periode, druge se bude često i intenzivno, tražeći sigurnost i prisustvo roditelja.

Noćna buđenja nisu uvek znak gladi ili nelagodnosti. Često su odraz prolaznih faza – skokova u razvoju, prvih zubića, novih utisaka koje beba pokušava da obradi. Ponekad je dovoljan samo tihi glas, poznata ruka, miris mame ili tate, da se beba ponovo umiri. A ponekad ni to nije dovoljno i noć postaje duga i razvučena.

Roditelji tada ulaze u potpuno novi svet nespavanja, učenja strpljenja i razumevanja. Iako te noći deluju beskrajno i iako je ponekad teško poverovati – one prođu. Beba raste, njen san postaje dublji, stabilniji, a potrebe se menjaju. Ostane samo sećanje na polumrak dečje sobe, na bebin uzdah dok ponovo tone u san, na trenutke kada umor i ljubav postoje istovremeno, rame uz rame.

U tim trenucima, najvažnije je da roditelji ne budu strogi prema sebi. Ne postoji savršen način da se odgovori na noćno buđenje – nekad će to biti ljuljanje, nekad zajednički krevet, nekad nežni šapat. Ono što ostaje najvažnije jeste osećaj sigurnosti koji beba tada gradi. Osećaj da je voljena, da će neko doći kad zaplače, da nije sama u svetu koji tek upoznaje.

Noći su duge, ali godine kratke. A san će doći – prvo za bebu, a onda i za vas. Do tada, neka svaki zagrljaj u tišini noći bude podsetnik da ste toj maloj osobi sve na svetu – oslonac, uteha i dom.

by: Bebologija