Ovako je od kada sam postala mama

"Sve je kao u cirkusu – ja hodam po žici, deca prave odgovarajuću atmosferu, Žmu (muž) me čeka dole umesto trapeza.

Videla sam u albumu fotografiju na kojoj nasmejana držim svoju dvomesečnu ćerku i pomislila: jesam li ovo stvarno ja? Ova majketina što celo prepodne viče na decu jer: nisu završili doručak, pokušavaju da se popnu na luster, raspravljaju se oko iste igračke (pa deset puta tako oko deset drugih istih).
Pa ponovo pogledam u tu sliku i kažem naglas: Bože, kako si srećna! Koliko je lepo što znaš da si srećna!
Pa u ogledalo?
Što sad ne znaš? Koj’ ti je đavo?
Hodam po žici, kao u cirkusu.
Dijagnozu menjam svakodnevno. Jednom je PMS, jednom je umor, jednom jednostavno nemam strpljenja za njih – jer posle šestog obraćanja oni i dalje ne čuju kad ih dozivam – pa se na sedmo jave, mirno, kao da prvi put čuju. (Dečji psiholozi kažu da oni najverovatnije stvarno tek tad ZAISTA čuju svoje ime). Trenutna aktuelna dijagnoza: prilagođavanje na post-izolacijske uslove.

Ja volim što sam mama koja radi od kuće. Srećna sam što ne moram da idem na posao, negde, tamo, već sam tu, da brinem o njima. Ali ima dana kada jednostavno ne ide. Nekad trpi posao, nekad trpe deca, nekad nigde nisam dovoljno dobra.
Kad zaboravim i sopstveno ime nakon njihovo stotog  “mama, mamice, mama!”, uvek se setim da je čak i Mama iz magareće klupe rekla da joj je najteže bilo kad je imala dvoje dece. A mami petoro jednostavno čovek mora verovati.

Ponovo pogledam onu fotografiju i zapitam se: KO JE OVA ŽENA?
Kad će da se vrati kući?
Svi stalno pričaju o tome kako moramo rasti, čitati više, raditi stvari koje volimo, a niko ni da pomene da nas to menja. Da može opasno da nas promeni. Da nam se pored omiljene knjige kojoj se vraćamo po deseti put ili neke nove koja nam pomeri horizont dešava i život pride.
Kako izbalasnirati ono lepo i ono ružno?
Znam, zvuči nezrelo i kao nešto što treba da se pitamo još kao klinci. Ali razmislite, kad prestane da nam bude važna ta ravnoteža želim – moram, to onda znači samo jedno. MORAM je prevagnulo. Kad nema ravnoteže, pad sa žice je neminovan.
 – Je l’ ti smešno što sam se ponovo ovoliko zadubila u nešto? – pitam ga, pošto je jasno da po peti put gledam omiljene scene sa Eni i Gilbertom.
– Nije mi smešno.
– Šta kažeš, imala sam i luđa izdanja? – smejem se.
– Pa…
– Ne umem uopšte da ti objasnim koliko mi je ovaj beg iz stvarnosti potreban. A ja živim u lepoj stvarnosti, samo pomalo kmečavoj.
– Ne objašnjavaj.
Jedno njegovo “ne objašnjavaj” je dovoljno da na Kalinino ime pozajmim iz biblioteke “Eni iz Zelenih zabata”. Podigne obrve u znak blagog zaprepašćenja, ali me ne dira. Zna da hodam po žici.
Nije ovo prvi put. Otkad sam postala mama (a ponekad mi se čini da sam oduvek samo to i bila), s vremena na vreme prelazim tu kritičnu rutu u vazduhu. Sve je kao u cirkusu – ja hodam po žici, deca prave odgovarajuću atmosferu, Žmu (muž) me čeka dole umesto trapeza.
Svaki put je isto, a drugačije. Znam da ću na ovaj ili onaj način da stignem na drugu stranu.

– Eto, krevet namešten! – zatežem čaršaf i mislim – dan se konačno završava.
– Mamice, kako je lepo! – kaže Kalina i po tonu njenog glasa shvatam – dan se još nije završio.
– Aham.
– Mama, ti si tako dobra. – tek kaže i zalepi mi srce za kičmeni stub. Uhvatim dah. Hajde, da pitam.
– Jesam? Jesam. A vi?
– A mi nemirniiii! – raširi svoje ručice i osmeh.
Razvuče moju dušu i sve trapeze ovog sveta.
Nema šanse da padnem. Pa sve neka živim u cirkusu.

Izvor: lolamagazin.com Autor: Srbijanka Stanković