Ispovest: Kad najmanje bebe postanu najveći heroji

U Srbiji se za godinu dana pre termina rodi oko 4.000 beba a danas se obeležava njihov dan.

Svetski dan prevremeno rođenih beba, 17. novembar 2020. godine, po deseti put se obeležava u svetu, sa idejom da se pažnja društva usmeri na ozbiljne probleme prevremeno rođenih beba i njihovih roditelja.

U obeležavanju ovog događaja učestvuju mnogobrojna udruženja roditelja, profesionalne organizacije, kompanije i pojedinici, međutim ove godine u nešto drugačijim okolnostima uslovljenim pandemijom korona virusa.

Na Svetski dan posvećen malim borcima, fasade mnogih institucija širom gradova u Srbiji biće osvetljene ljubičastim svetlom.

U svetu je učestalost prevremenog porođaja oko 10 odsto, što znači da se svaka deseta beba rodi pre termina. Svake godine, oko 15 miliona dece se rodi pre termina (pre 37. gestacijske nedelje), od toga  milion ne preživi. U Srbiji se za godinu dana pre termina rodi oko 4.000 beba.

Mame Nataša Žeželj i Dragana Rapaić Popov iz Udruženja roditelja prevremeno rođene dece Optimistik iz Novog Sada podelile su sa nama svoje životne priče.

Mala Mila - veliki borac

- Moja trudnoća je počela u aprilu 2018. godine vantelesnom oplodnjom. Sve je bilo sjajno. Dva embriona su vraćena, jedan se podelio i odjednom saznajem da nosim tri bebe!!! Sve je bilo lepo ali veoma rizično. Ja sam se dobro osećala i nisam ni slutila da će moja trudnoća biti prekinuta, prerano, u 28. nedelji – počinje svoju priču mama Nataša Žeželj.

- Za mene je to bio prevelik šok. Nisam uopšte razmišljala da može doći do porođaja. Samo su me uplakanu odvedli u salu a ja sam sve vreme ponavljala kako ne želim da se porodim. Sve što se dalje dešavalo, verujem, da je tako moralo.

Milina prva fotografija

Imati prevremeno rođenu bebu je teško, zato što je neizvesnost nešto s čim se čovek najteže bori. Nisam mogla ni da zamislim kako to izgleda, kada se oni tako mali bore za udah, za gram, za život, za pobedu... Izborila se samo Mila.

Njena borba je bila veoma teška, imala je komplikacije drugi dan po rođenju, krvarenje, ugradnja šanta, nekoliko revizija, prognoze - veoma loše.

Međutim, dok sam je gledala u inkubatoru, verovala sam da će ona biti mnogo bolje nego što su mi tada rekli. Kad god bih joj kucnula na staklo inkubatora, ona bi me pogledala svaki put, bez izuzetka… Verovala sam i bila sam u pravu!

Nikada nisam mislila da je meni najgore, da sam baksuz, da sam nezasluženo kažnjena...Sve što se dešavalo, ja sam prihvatala, molila se Bogu, da ostanem normalna i da Mili u svakom trenutku mogu da budem podrška i vetar u leđa.

Ni u toj situaciji, ni u bilo kojoj drugoj teškoj životnoj situaciji ne volim sažaljenje, patetiku, niti jadikovanje Trudila sam se da budem uzdignute glave, bez osećaja očajanja, jer sam znala da Mila sve oseti i da će ona biti takva, kakva sam i ja! Zato sam morala da budem hrabra.

Kada je Mila izašla iz bolnice, nastavili smo našu borbu, koja i dalje traje. Bitno je da koračamo putem ljubavi, da svi gledamo u istom pravcu i da uživamo u svakom napretku.

Mila ima brata Vasilija koji ima deset meseci. On je terminska beba. Već sada se vidi koliko je ona upornija od njega, dominantnija, borbenija...

Mila i njen brat Vasilije

Mentalno je Mila super, sve razume, koristi 15-ak reči, zna šta hoće, šta neće, voli da se ljubi, grli, da je u centru pažnje. Motorički je lošija od dece svog uzrasta, trenutno je u fazi puzanja i polako se za bratom podiže, jer, kako da on uradi nešto, a ona ne... Vidim kako ovaj moj veliki heroj trčkara sa Vasilijem već sledeće godine- kaže mama Nataša Žeželj. 

- Glavna podrška mi je bio suprug, Milin tata, kako ga ona zove Baka. Sve to što je bilo nas je još više povezalo i približilo. Dok smo bili u bolnici, s nestrpljenjem sam očekivala njegov dolazak, jer sam se pored njega osečala jačom i sigurnijom. Sada, nas dvoje ravnomerno i ravnopravno učestvujemo u Milinom i Vasilijevom odrastanju. Jer na kraju, ništa nije vrednije od zdrave primarne porodice. Mogu slobodno da kažem da je Bane najbolji muž i najbolji tata, najsigurnije rame za sve nas, završava svoju priču mama Nataša.

Prava ljubav pomera granice

- Posle 10 godina borbe sa sterilitetom ostala sam u drugom stanju vantelesnom oplodnjom. Na samom početku je bilo malo problema, ali onda je sve krenulo kako treba… do 25. nedelje, kada mi je pukao vodenjak i kada sam na svet donela jednog divnog dečaka Lazara. Ostvarenje moje životne želje. Doduše, pre vremena…mnogo pre vremena – kaže mama Dragana Rapaić Popov i nastavlja:

Iz porodilišta je odmah prebačen u dečiju bolnicu, a meni je bilo dozvoljeno samo tri dana da se saberem i krenem za njim. Muž i ja sami izlazimo iz porodilista bez naše bebe Lazara. Strašan osećaj, bespomoćnost pomešana sa srećom.
Sve vreme sam bila u bolnici pored mog sina. Borba je počela. Suprug i ja smo postali bliži i u tim danima smo bili i ostali najveća podrška jedno drugom.

Bilo je padova i uspona, promena raspoloženja, ali tu su bile druge mame isto takvih boraca i junaka, pa smo jedna drugu hrabrile kako smo znale i umele. Lekari i sestre su nam davali podršku kada god je trebalo.

Prvi put u maminom naručju

Moj Lazar je počeo svoju borbu za život. Prvo sepsa, pa razna druga stanja koja su otežavala oporavak. I onda konačno dijagnoza… cerebralna paraliza, pa epilepsija, pa oštećenje pluća, ne može da hoda, da sedi…nema socijalni kontakt. Razmišljam i kažem, ali ima ono što je najvažnije, ima LJUBAV.

Jednom prilikom sam, kada sam bila potpuno emotivno ispražnjena, dobila najbolji savet: “Dobar roditelj je onaj koji je dobro” to mi je i danas misao vodilja.

                         Lazareva porodica

Lazar je dobio i brata Jovana i sestru Anđeliju, beskrajnu motivaciju i ljubav. On se smeje i tera nas da budemo dobro i mi. Naučio nas je da je porodica najvažnija. Da ljubav može da pomera granice. Lazar nas je naučio da prihvatamo stanje onakvo kakvo jeste…da volimo život i da uživamo u svakom danu – kaže mama Dragana i ostavlja nas da se zapitamo: Šta nam i koliko čega, za sreću treba?

Tekst: Vesna Stanimirović Foto: Privatna arhiva
By Bebologija