Sa mamama o... Jelena Jakšić

Vi ste mama četvoro dece- ćerke Anike i sinova Sergeja i blizanaca Jakova i Juga. Da li je zaista tačno da sa svakim detetom roditeljstvo postaje lakše ili je to još jedna od zabluda?

Nije lakše, ali ja sam lakša, pa je lakše. Nema ti druge nego da pustiš neka glupava "nikad", neke odluke koje nemaju veze s onim što zaista jesi, nema više vremena za krivicu. Uhvatila si se u kolo koje piči dalje i nema vremena za tvoja prenemaganja. A na kraju krajeva shvatiš da si važna, ali ne i jedina važna, pa umesto da trčiš stalno ispred da dočekaš spremno i ono što se možda neće desiti, napraviš hrabro korak unazad i pustiš. Pustiš da se klupko samo odmotava, bez tvog nervoznog razvlačenja konca ovamo i onamo u želji da stvari razmrsiš i pre nego što su se zapetljale. Počneš umesto "Mora ovo i ono!" češće da pitaš "Da li zaista mora?". Neminovno izgubiš deo kontrole i shvatiš da vas je baš taj deo sve vreme kočio.

Ako treba da sumiram – sa logističke strane teže, sa strane srca, duše i uma lakše. Telo se i dalje mnogo umara, ne spava, organizaciono je mnogo zahtevnije, a ja nisam baš preterano organizovan tip osobe, pa sa te strane nekad jedva dišem. Ali ono suštinski važno – mnogo lakše.

Koliko je važna podrška porodice kada je Vaše slobodno vreme u pitanju i na koji način ga provodite?

Podrška porodice je presudna! Da nemam supruga kakvog imam i da nas dvoje nemamo moju mamu kakvu imamo, sve bi bilo daleko teže i izazovnije. Uz ta dva vrlo važna faktora, tu je i treći - moj posao koji sam za ovih pet godina uspela da izgradim tako da nisam u mašini ,,od 9 do 5’’, mašini koju smatram vrlo pogubnom za instituciju savremene porodice. Zaista bih volela da doživim da vidim neke sistemske promene po tom pitanju.

Svoje slobodno vreme najradije provodim uz tri najvažnije stvari za moj lični rast – u svom kreativnom stvaranju i tuđem kreativnom stvaralaštvu (u 90% slučajeva to je moja prva ljubav  -književnost kojoj se opet nakon studija vraćam), zatim uz prijatelje uz koje rastem sa svakim našim razgovorom nad šoljicom kafe ili čašom vina, a u poslednje vreme, uz sport koji je od kad znam za sebe bio važan deo mog identiteta.

U vreme kada postoji veliki broj informacija, edukacija i knjiga o roditeljstvu, koji je najbolji i najvažniji savet koji primenjujete?

Mama koja je dobro je dobra mama. Ali mama kojoj nije dobro, ne znači da nije dobra mama, samo joj treba pomoć. Drugu rečenicu sam sama dodala. Mislim da su edukacije u oblasti roditeljstva jako važne, da ne smemo biti slepi na informacije koje nam razvoj nauke pruža. Literatura o književnosti je meni, uz psihoterapiju i rad na sebi u tom smislu, pomogla da osvestim svoje slabosti i čujem svoje unutrašnje dete, da pomognem najpre njemu, da bih mogla biti dovoljno dobar roditelj deci koju sam rodila. Danas kao četvorostruka mama, sa skromnih 7 godina roditeljskog staža, trudim se da uz sve informacije koje do mene dolaze slušam svoj osećaj i još važnije gledam i čujem, zaista čujem, svoju decu. Ne ide uvek lako, ali duboko verujem da je to pravi put za mene.

Uz sve to mislim da je jako važno da pustimo tu ideju koju su nam u nasleđe ostavile cele generacije žena pre nas - da sve moramo same. Priznati sebi slabosti je naša najveća snaga. Potražiti pomoć nije sramota, već hrabost. A dodala bih – i plemenit čin!

Sadržaj koji kreirate na društvenim mrežama je izuzetno zanimljiv i o roditeljskim problemima govorite kroz humor. Da li je to način na koji se borite sa fazama kroz koje i deca, ali i roditelji prolaze?

Najpre, hvala na ovom divnom komplimentu.

To što sam u stanju da se na određenu temu šalim znači da problematika više nije moj problem, da sam sa njom u redu, da sam u odnosu na nju našla svoje mesto. Može biti i da je nisam rešila, ali sam je prihvatila. Postoje svakako i one strane roditeljstva koje ostaju težina uz koju još uvek ne mogu da se smejem. I to je takođe ok. Svaki proces treba svoj prostor, posebno onda kada nije prijatan, treba svoj komad nepodeljene pažnje. Sa apsolutno svakim osećanjem treba sesti, pogledati ga u oči, reći ,,ok, tu si, hajde da vidimo šta ćemo s tobom.’’ Dakle, u mom slučaju smeh nije borba. Smeh je znak da je borba prestala.

Svako dete je individua za sebe. Koliko je izazovna svakodnevnica sa četvoro dece kojima je potrebna pažnja i vreme posvećeno svakom od njih?

Izazovnost svakodnevice se menja iz dana u dan i zavisi od baš dosta faktora, ali mi je postalo kristalno jasno da glavni dirigent energije sa kojom će početi i završiti dan jesmo mi – roditelji. Zato duboko verujem da je zaista važno dati sebi, da bismo imali kapacitete da damo njima, da bi ,,torba’’ iz koje pružamo bila puna. To je glavni uslov pred kojim, ako nije ispunjen, padaju sve logističke vratolomije koje mi roditelji svakodnevno izvodimo. Jer šta znači sve vreme ovog sveta ako pred svoju decu stanemo prazni. Daleko od toga da uspevam svaki dan, daleko od toga da ne može bolje, ali zadovoljna sam rezultatom na tabeli koja broji dane kada sam uspela da ispunim taj glavni uslov. Što se tiče logistike, uz supruga, baku, vrtić, uspe da se nađe bar sat vremena nedeljno za 1 na 1 sa svakim detetom, taj sat koji im je toliko važan, čini mi se posebno od kad smo postali velika porodica.

Takođe, znamo da je odnos sa partnerom izuzetno važan, ali šta je po Vašem mišljenju ključno kada je srećan brak u pitanju?

Umeće komunikacije! Iako imamo govorni aparat razvijen na tako visokom nivou, čini mi se da kao vrsta ne znamo da ga koristimo.

Kada umesto rečenica koje počinju s osudom ,,Ti uvek…’’ počnemo da koristimo ,,Meni je potrebno…’’ ili ,,Ja se osećam…’’ već smo napravili veliki korak u očuvanju ne samo partnerskog, već svakog drugog nama važnog odnosa. Razumevanje i komunikacija su tačka od koje sve kreće. Jer kad razumemo potrebe jednog odnosa daleko je lakše napraviti plan akcija koje će doneti ispunjenje tih potreba. Samo kroz zdravu komunikaciju možemo videti i biti viđeni.

Šta biste poručili mami kojoj se čini da nikada neće proći grčevi, nicanje zuba i tantrumi?

Nije naše da uklonimo sve težine iz života našeg deteta, već da budemo podrška u tom teškom, da budemo mir iz kojeg će crpeti mir za sebe. Pronalazila sam dodatni izvor snage, strpljenja i ljubavi kada sam skinula sa leđa to breme. A kad nisam uspevala, davala sam ih tati u naručje.

Autor: Brankica Bjelić