Promene koje donosi roditeljstvo i edukacija roditelja- šta je važno da znate?

Iz ugla psihologa i psihoterapeuta, ali i iz ugla mame i trudnice, sa Ninom Mićović razgovaramo na temu trudničke anksioznosti i roditeljstva. Koliko je važna međusobna podrška partnera, ali i podrška terapeuta i stručnog lica saznajte u nastavku...

Poštovana Nina, sada kada ste mama, da li možete da potvrdite da je teorija jedno, a praksa odnosno sama trudnoća i roditeljstvo nešto potpuno drugo i individualno?

Kada razgovaram sa svojim kolegama psiholozima koji su i roditelji, često diskutujemo koliko je jedno teorija, a koliko je sasvim drugo praksa i iskustvo kada se nađemo na terenu roditeljstva i vaspitanja. Rekla bih da je to zato što uprkos profesionalnom znanju i iskustvu, kada stanemo ispred svoje dece mi smo samo roditelji i svi se mi podjednako osećamo izgubljeni i nemoćni u nekim situacijama.

Smatram da su nam teorije i znanja o dečijem razvoju, vaspitanju i roditeljstvu neophodna, ali uz istovremeno gledanje u potrebe, temperament, karakter, sposobnosti, raspoloženje našeg deteta kako bismo na što adekvatniji način primenili naučena znanja nekad manje ili više uspešno. Roditeljstvo je veština o kojoj se stalno uči i kroz teoriju i praksu i traži puno ličnog rada na sopstvenim razvojnim temama, ali i  strpljenja, discipline i ponavljanja.    

Sada kada sam i sama počela da stičem i lično iskustvo na ovom polju mogu neke stvari jasnije da  razumem. Tako još bolje razumem i onu rečenicu da ne postoje dve iste trudnoća, niti dva ista deteta. Na putu roditeljstva ne znamo šta sve može da nas očekuje i zato treba biti otvoren za sve ono što se dešava, jer nerealna očekivanja bilo o detetu, bilo o sebi mogu da budu pokretač anksioznosti i neraspoloženja, kao i da proizvedu određene strahove i probleme u odnosima.

Da li Vam se čini da sada imamo dve izričite strane: jedna strana koje se edukuje i ne odstupa od toga što je pročitala ili čula i druga strana koja se vodi teorijom kako su ljudi nekada, pa šta im “fali”?

Mogli bismo da kažemo da trenutno postoji takva situacija. Postoji veoma puno literature, predavanja, kao i internet sadržaja o dečijem razvoju, kako pomoći sebi tokom trudnoće ili u roditeljstvu, a sa druge strane postoje ljudi koji idu linijom manjeg otpora i ne edukuju se na ovom polju uopšte. Danas zaista imamo više naučno potvrđenih znanja u odnosu na ranije periode. Svakako je važno da i kada se edukujemo i čitamo određene materijale, kritički preispitamo njihovu relevantnost i naučnu zasnovanost.

Koja je to promena koju bi roditelji najpre trebalo da prihvate?

Sa dolaskom deteta u porodicu roditelji se suočavaju sa nizom promena. Jedna od promena koju je važno da roditelji brzo usvoje i prihvate jeste činjenica da su nečije potrebe ispred njihovih ličnih potreba, odnosno da su bebine potrebe primarne u najranijem periodu. To bi trebalo oba roditelja da usvoje još u periodu trudnoće. Kada adekvatno odreagujemo na potrebe bebe, onda ostavljamo prostora i za naše potrebe. Ali ako zanemarimo dečije  potrebe ili kada odstupimo od bebinog ritma (ne odmorimo kada nam telo šalje signale u trudnoći, ne uspavamo dete na vreme ili dete ne dobije jelo u trenutku kada je to detetu potrebno), onda se javlja pojačani plač bebe, nespavanje, odbijanje hrane, itd. Odnosno mi se i dalje u ovoj situaciji bavimo detetovim potrebama, odnosno saniranjem posledica na neodgovorene i neprepoznate dečije potrebe i za to nam treba mnogo više vremena i alata da ih sredimo. 

Nina Mićović, klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

A sada da se osvrnemo i na period trudnoće i na dolazak budućih mama kod psihologa. Koji su razlozi koji dovode trudnicu na terapiju?

Trudnice započinju ili nastavljaju sa psihoterapijskim procesom iz veoma različitih potreba. Majčinstvo ili roditeljstvo je značajna životna prekretnica. Postoji termin matrescencija koji podrazumeva proces nastajanja identiteta majke i tokom koga žena prolazi i suočava se sa  nizom fizičkih, emocionalnih i socijalnih promena kako bi bila koliko toliko spremna za ulogu majke. Sa svim ovim promenama suočavaju se i očevi i posledično se prilagođavaju i menjaju. Žena ne postaje majka kada se porodi, već to postaje od onog trenutka kada sazna da je trudna, pa čak i ranije kada je započela razmišljanje o potomstvu. Roditeljstvo je proces koji traje, ima svoje faze, menja se i  kroz njega partneri stalno uče i ono traje sve do kraja života, a trudnoća je samo jedna međustanica na ovom putu. 
Ova promena nosi sa jedne strane uzbuđenje i radost, ali sa druge strane i anksioznost i neizvesnost, pa samim tim partneri počinju da imaju niz pitanja, briga, očekivanja ili da osećaju razne emocije i strahove. Nekada trudnice osećaju ambivalenciju prema trudnoći i mogu postavljati sebi pitanja da li je sada pravo vreme da postanu majke ili koliko se osećaju kompetentno da brinu o jednom biću i da budu odgovorne za jedan novi život. Takođe, neke trudnice imaju i veliki osećaj krivice, jer ne osećaju ushićenje i radost zbog intenzivnih strahova ili fizičkih simptoma, a svi iz okruženja im pričaju da je trudnoća najdivnije stanje kroz koje svaka žena prolazi. Veoma je važno da ženama omogućimo prostor da izraze svoja osećanja bez osude i da je u redu to što osećaju i kroz šta prolaze. 

Koji su to najčešći strahovi koje imaju trudnice?   

Uzimajući u obzir kako se ljudi u ovim životnim okolnostima osećaju i kroz šta prolaze, tako su stručnjaci pokušali da obuhvate ovaj fenomen, pa tako literarturi srećemo termin kao što je „trudnička anksioznost“. Trudnička anksioznost se može definisati kao sindrom koji je praćen povećanim brigama vezano za tok i ishod trudnoće i porođaja, strahovima za zdravlje i dobrobit deteta. Pored toga sindrom uključuje i brige majke i za vlastito zdravlje i bolničko iskustvo, strahove vezane za roditeljstvo, za odnose sa drugima osobama iz njenog okruženja (prijateljima, drugim članovima porodice, partnerom, decom), strahove vezane za budućnost, uticaj na karijeru, itd.   

Istraživanja pokazuju da je briga o zdravlju bebe u stomaku jedna od najvećih briga majke. Mnoge trudnice ističu da ne mogu da iščekaju naredni ultrazvuk ili rezultate prenatalnih testova. Što žena ima komplikovaniju trenutnu trudnoću ili je imala više komplikacija u prethodnim trudnoćama to je njena osetljivost na fizičke senzacije izraženija. U prva tri meseca trudnoće anksioznost raste i to zbog prilagođavanja trudnoći, straha od pobačaja ili deformacije ploda. U druga tri meseca anksioznost se smanjuje, jer se trudnica već prilagodila i sami fizički simptomi postaju manje intenzivni. Uposlednja tri meseca trudnoće, anksioznost ponovo raste zbog velikih promena u telu, približavanja porođaja i često postoje veliki strahovi oko toka porođaja i doživljaja bola.  

Da li su žene koje su imale izraženije strahove tokom trudnoće sklonije postpartalnoj depresiji?

Što se tiče povezanosti između strahova i postpartalne depresije, priča je dosta komplikovana. Nastanku poremećaja postpartalne depresije doprinosi prisustvo različitih faktora rizika. Dakle postpartnalna depresija je multikauzalan fenomen i ne postoji jedinstven odgovor šta to dovodi do njenog nastanka. 

Nakon porođaja zbog niza hormonalnih promena u telu žene, intenzitet i učestalost osećanja se povećava i samim tim se žena oseća emocionalno ranjivo i osetljivo. Pored toga, potrebno je da se za kratko vreme što bolje adaptira na sve novine. Mogli bismo da pretpostavimo da će žena biti pod većim rizikom od nastanka određenih postpartalnih fenomena ukoliko je pre trudnoće ili tokom trudnoće imala određene psihološke simptome (anksioznost, depresiju) i neke od gore spomenutih strahova koje nije rešavala ili nije imala dovoljno adekvatne podrške u svojoj okolini (od partnera, porodice, stučnih lica) da se sa tim problemima na adekavatan način suoči i prevaziđe ih, a uz to ne uspeva da se ni sa aktuelnom situacijom (dolaskom deteta) izbori na najbolji način. Značajan zaštitni faktor od nastanka postpartalnih fenomena je socijalna podrška, a to su adekvatni odnosi sa partnerom i porodicom i dostupnost adekvatne stručne pomoći (psiholozi, psihoterapeuti, doktori). 

Autor: Brankica Bjelić