Ja, mama troje dece

Kada smo suprug i ja odlučili da imamo decu, prvi sin došao je u naše živote brže nego što smo se tome i nadali. Bili smo srećni i odlično smo se snašli u novoj ulozi, ulozi roditelja. Kada je napunio dve godine i kada su prošle prve dečije bolesti, a mi se lepo uhodali, odlučili smo da imamo još dece. Onda, kao grom iz vedra neba, stigao je prvi spontani pobačaj. Nakoj prvog, stigao je i drugi.

Veliki pritisak stvarala mi je činjenica da su svi rezultati bili u redu, a moj biološki sat je otkucavao...

Priželjkivala sam da mi kažu šta nije u redu, međutim, niko se nije pozabavio mojim godinama- možda i nisu one bile u pitanju, ali ja sam osećala da je to bio razlog. Mada, to više i nije važno. Ginekološkinja me je ohrabrivala da pokušamo još jednom, ali ja sam već bila dovoljno pod stresom i u strahu of mogućih pobačaja... Baš ono što je bilo najmanje potrebno se dogodilo- Covid koji je doneo brojne komplikacije, a ja sam vremena imala sve manje.

Ipak, rešila sam da ne odustanem i pokušam! U svojoj 45-oj godini, odlučila sam se da odemo na IVF (In Vitro Fertilizacija). Sve do samog postupka, bilo je traumatično, ali proces je prošao brzo i ubrzo sam ga zaboravila.

Prvi IVF i prva beta, prvi ultrazvuk i prenatalni test. To su bili trenuci kada sam bila pomalo nervozna i uplašena. Deo mene se bojao trudnoće u sada već srednjim četrdesetim godinama, ali nikada se nisam pokajala. I ultrazvuk i prenatalni test su me umirili, mada iskreno, bojazan je trajala do polovine devetog meseca kada sam se carskim rezom porodila i od tada, naša porodica broji starijeg sina i dve bebe, jednog nestašnog dečaka i jednu devojčicu koja voli muziku.

Divna petočlana porodica 

Svako prvo iskustvo je jedinstveno i neponovljivo, ali postati mama po drugi put je zaista veličanstveno. Radost starijeg sina kada su bebe pored njega, kada se on pravi važan kao stariji brat- neprocenjiv je osećaj.. Ne osećam se drugačije zbog toga sto sam decu dobila u kasnijim godinama, nikad nisam marila za mišljenje okoline, a njih sada vaspitavam sa malo više iskusutva, a opet, jednako opuštena. Strpljenje nije nestalo sa godinama, čak se nakon godina majčinstva možda i povećalo.

Dobiti dete u četrdesetim jeste izazov, ali lep i jedinstven. Prenatalni test je nešto što mi je i u prvoj trudnoći puno značilo. Sada živimo divan haos koji je posebno izražen pri sortiranju opranih čarapa, verujte, nekada se pitam koliko to stopala hoda našom kućom. Uvek je vreme za bebu, ako tako osećate i ne dozvolite da vas neko ubedi u drugačije. Istina je da bih volela da u životu svoje dece budem što duže, ali znam da će svaki dan našeg života biti  poseban, ispunjen ljubavlju i pažnjom.

Verujte u čuda, jer se dešavaju ako dovoljno jako verujete!

To vam kažem ja, mama troje dece.

Mama Biljana