Pismo jednog tate: Draga ženo i ja sam nov u ulozi roditelja i nije mi lako

Anonimni tata napisao je pismo svojoj supruzi kako bi joj objasnio da ni novim tatama nije lako, baš kao ni novim mamama:

"Draga ženo,

Razumem kako se osećaš. Znam da si iscrpljena, sa uzburkanim hormonima i pod stresom. Zanima me imaš li postporođajnu depresiju, ali kako to da te pitam? Ja se osećam kao da je ja imam, mogu li tate uopšte imati postporođajnu depresiju?

Sve je ovo novo i veoma mi je teško. Kako ljudi ovo rade? Oboje se borimo, bez dana predaha. Ipak, i dalje se tvrdoglavo smeškamo prijateljima i porodici i radimo sve osim da priznamo koliko nam je teško kako sebi tako i jedno drugom.

Iskreno, neuredna kuća ni najmanje mi ne smeta. Samo bih hteo da ti to kažem umesto da izvalim nešto glupo poput “Šta si ti radila danas?” kao idiot kad dođem kući s posla.

Želim da ti kažem da radiš neverovatan posao kao mama, čak i ako se ti možda ne osećaš tako. Znam da daješ sve od sebe. Svake noći ustaješ bezboroj puta, kad god beba zaplače, tokom cele radne nedelje, kako bi mene poštedela jer ujutro moram na posao, a to je samo jedna stvar koju radiš za mene. Znam sve to, duboko u sebi.

Problem je kada se beba probudi, ti se probudiš i ja se probudim. Ponekad ponovno zaspim dok hraniš bebu i zatim se ponovno probudim kada se vratiš u krevet. Ali, veliki deo noći samo ležim bespomoćan i osluškujem da li je sve u redu i da li bi trebao i ja da ustanem da ti pomognem.  

Ovo se događa već nedeljama unazad, ponekad odlazim na posao i zaspim na parkingu s glavom na volanu. Ne mogu se ni setiti poslednjih pola sata pre toga ni kako sam došao na posao. Želim ti reći da sam, baš poput tebe, i ja umoran, ali pokušavam biti tvoj oslonac. Pokušavam ostati jak i biti ovde za tebe jer je to moj zadatak, zar ne?

Ali, i ja se osećam kao zombie. Pokušavam preživeti svaki radni dan da ne završim na razgovoru kod šefa jer, najiskrenije, grozan sam na poslu i to traje nedeljama. Ne mogu da pratim tempo, toliko sam u zaostatku, a posao se samo gomila i gomila, kao i stres. Osećam takav pritisak, ne mogu ti ni opisati rečima, osećam kao da ću se se raspasti na sitne komadiće.

Više ne znam ko sam i nedostaje mi vesela žena s kojom sam se oženio. A, ovo naše malo klupko sreće: volim ga neizmerno, ali znam da, kad dođem kući, svaki put bez reči, gunđajući ili s mrkim pogledom ovaj zamotuljak samo predaš u moje naručje. On obično place, jer sigurno oseća naš stress ili je gladan, sa punim pelenama ili nešto treće.  Znam da nije pošteno što želim doći kući i biti u svom domu sa srećnom bebom, poljubiti svoju prelepu ženu i razgovarati s njom  nakon napornog dana na poslu na kom sam ponovno izneverio svoje kolege.

Buduće mame, kao i njihovi partneri mogu da saznaju sve ono što je za njih važno tokom trudnoće i tokom prvih dana roditeljstva na besplatnim Bebologijinim programima za trudnice

Znam da se to neće dogoditi. Zbog toga sedim u kolima, tu iza ugla, u mraku. Delimično jer se bojim da idem kući i bojim se da neću zadovoljiti tvoja očekivanja, da neću biti prava podrška, a delimično zato jer se pokušavam pribrati i biti tvoj oslonac. Jer to je moj zadatak, zar ne?

Želim da znaš da te volim najviše na svetu, ali želim da znaš da ni meni nije lako. Molim te, razgovaraj sa mnom.”

Izvor: miss7mama.com Foto: shutterstock, pixabay