Samohrana mama nam je ispričala – ponekada je teško, ali moje dete je moja snaga

Želela sam da napišem nekoliko redova. Ne da bih se požalila, već da bih dala snagu svakoj samohranoj mami i svakom tati koji sam čuva svoje dete. Biti jedini roditelj nije lako. I to nije samo pitanje novca. Nekada je to pitanje svega drugog.

Moj sin je dobar predškolac. Učim ga da bude snalažljiv i oprezan. Kada dođe u suzama, jer ga je neko pitao "zašto nema tatu", uvek mu kažem isto - reci im da imaš mamu koja te voli, time ih ništa nisi slagao.

Tako zaista i mislim. Iako me zaboli uvek kada zaboli i njega, jer znam da je samo dete. Nekada i mi odrasli ne umemo da nađemo prave reči.

Kada je bio manji, bilo mi je teško kad ga ostavim u suzama jer moram na posao,a njega nema ko da čuva. Vidim da je ponekad zabrinut, misleći da će ga svi ostaviti. Poznajem samo jedan način da se dete uveri kako neće ostati samo. Zagrlim ga. Grlim ga toliko jako i bez reči mu kažem: Tu sam, ne idem nigde.

Ne idem nigde.

Trudim se da budem ona samohrana mama koja ne traži da bude žrtva. Želim samo bolju budućnost za njega. Želim da ga naučim da jednog dana zavoli nekog i ne ostavi ga. To je moja najveća misija. Novac, gardroba, skupe stvari, to je sve nadoknadivo.

Jedino ljubav nikada nije i neće biti. Odsustvo oca je teško i izazovno. Daću sve od sebe da moj sin što manje oseti tu prazninu. Želim da budem majka koja će pružiti podršku, a koja ga neće čuvati ljubomorno.

Drage mame, na kraju ovoga, obraćam se i vama. Verujem da gajimo dobru decu. Verujem da jedan roditelj može biti dobar roditelj. Ono čemu se nadam, da ne mora u tolikom broju. Volite se, ne odustajte od svojih partnera. Zarad vas samih. Zarad vaše dece.

Jedna mama