Životna lekcija koju sam naučila u porodilištu

Jednu od brojnih lekcija koje se nižu od ćerkinog rođenja dobila sam upravo u bolnici, drugi dan po njenom rođenju. Ljubazna, ali malo hladnija sestra donela mi je smotuljak manji od vekne hleba i dala mi je u ruke. Dok je izlazila ja sam je pitala:

“A da li će joj proći ove bele flekice po nosu?”

A ona mi je odgovorila:

“Zar je stvarno to jedino što si videla na njoj?”

Ne znam prođe li sedam dana jedan za drugim a da se ne setim tog razgovora. Zato što toliko često na ljudima primećujemo samo ono loše. Mi, žene, pogotovo. Teške smo na “lepa si” kao da imamo ograničen broj korištenja tog komplimenta u toku života pa štedimo.

Ili je “vidi kakva joj je kosa”, iako je sve drugo prelepo, ili je preusko, prekratko, staro, novo, kičasto, klempavo, nosato, prešminkano, nenašminkano, debelo, premršavo. Tome smo posebno sklone kad vidimo lepu ženu. Tako mali broj žena neće po automatizmu tražiti manu. Bar podsvesno.

To se primenjuje i na decu. Ovih dana završavamo s epizodom “prva temperatura” koja kao zaplet ima osip, kojim je virus odlučio da kaže zbogom njenom malom organizmu. Ovih dana svoju ćerkicu zovem tačkica, jer joj je koža prekrivena crvenim flekicama. A nisu boginje. Izlazile smo napolje nekoliko puta i pri susretu s drugim ljudima nesvesno odmah objasnim zašto ima tačkice, jer se drugi roditelji odmah zagledaju. Ista je situacija sa "rodinim ugrizom" na potiljku njene, male, čupave glave. Ne znam koliko ljudi me pitalo: “A hoće li to proći”. Šta i da ne prođe?

I sad premotajte film i razmislite kako kad naiđete na osobu (koje god ona dobi i veličine bila) buljite u njen nedostatak. Ili ako ne buljite, onda tako očigledno pokušavate da ne buljite, da je to još gore.

Zar smo stvarno postali nesposobni da prvo vidimo lepo, a da nedostatak (mada ne znam zašto se išta zove nedostatak) uklopimo u lepu sliku o toj osobi? Ovo ja, skoro svakodnevno, pitam i sebe.

Godinama sam se borila s ličnim problemom zvanim “klempave uši”. Moja majka nekoliko puta je, u mom pubertetu,  spomenula da sam klempava kao Dambo i od tad ja kosu bez trake nisam vezala sigurno 5-6 godina. Taj dan kad sam ja izašla na ulicu zavezane kose bez trake, evo sad ga se sećam, imala sam osećaj da SVI gledaju u moje uši. Danas su te moje uši (koje nisu uopšte tako Dambo klempave), moje visoko čelo i te iz konteksta izvučene sitnice mog fizičkog izgleda, samo deo mene cele. Valjda trebaju godine da sebe prihvatiš. A sve zato što sam jednom davno primećena kroz prizmu nedostatka.

Sledeći put kad vidite bucku lepu na sto načina, nemojte da pomislite: “Smršaj, tako ti sendviča”, već pomislite: “Baš je lepa”. Ili kad sretnete dete sa hemangiomom, flekicama ili nečim sličnim što ga izdvaja iz mase, ne gledajte ga kroz prizmu toga, već kroz ono lepo što ima, a sigurno ima. Evo, obećavam da ja hoću!

Izvor:lolamagazin.com Foto: Pixabay