Saveti trudnice: Kako sačuvati mentalno zdravlje (ili ostati normalan) u doba korone

Imam 28 godina, živim u Beogradu, zovem se Kristina, u 25. nedelji trudnoće sam i ovaj dečak koji raste u stomaku, u doba dok traje vanredno stanje i borba protiv nevidljivog neprijatelja korona virusa, treba da dođe na svet početkom jula meseca.

Ne mogu vam opisati koliko sam bila srećna kad sam saznala da sam u drugom stanju. Mojoj radosti nije bilo kraja, ali već na samom početku su se javili strahovi. Ja sam po prirodi paničar (kako kaže moj suprug) i verovatno je u pravu.

Prvo, moram priznati, nisam se previše udubljivala da saznam sve o trudnoći, ali kada se to desilo posegnula sam za literaturom. Uglavnom sam istraživala po internetu i ne možete verovati kakve sam sve stvari našla. Ali, naravno javlja se sumnja, šta je tu istina? Prepoznajem svaki nepovoljan simptom za koji pročitam da bi “moga biti” i odmah krećem da paničim… Pitam supruga da li bi to mogla da bude istina? Pokušava da me smiri i objasni da je sve u redu. Ponekad mu uspe, ponekad i ne... I išla bih svaki čas na pregled kod ginekologa, da uradi UZ...da ja budem sigurna. Naravno da mi ne dozvoljavaju i da to ne radim, ali kad bi mogla bih. 

E sad malo o prvom pregledu. S obzirom da mi  jemenstruacija kasnila tri nedelje, odlučujem da odem na pregled kod ginekologa. Suprug i ja odlazimo u jednu privatnu kliniku. Doktorka, jedna starija gospođa, radi UZ pregled i ne progovara. Kod mene panika raste!  Kaže: ”Nisam baš sigurna da je trudnoća, vidi se neka cista, moramo da pratimo…” I umesto radosti ja upadam u paniku jer je napisla spisak od 20 stavki koje je sve preglede potrebno da uradim. Zovem svekrvu (koja je lekar) i panično joj objašnjavam, šta mi je doktorka rekla. Ona me smiruje i moli da od svih stavki koje su tamo napisane, sutradan ujutro, uradim beta HCG. Smirujem se i pristajem. I da, posle dobijenih rezultata…on pokazuje da sam u drugom stanju.

Odlazim kod drugog ginekologa i ona, kako sam već zamišljala da sve treba da bude, nakon pregleda kaže, čestitam u drugom stanju si, imaćete bebu! Mojoj sreći nije bilo kraja. I tako kreću moji dani drugog stanja…

Tu i tamo bila sam sklona da paničim, "da li je u redu to što me boli stomak, to što me probada u želucu, moraju li ovoliko da me bole kukovi ili možda ipak nije sve kako treba"? Bezbroj situacija u koje sam upadala i stanja u kojima sam imala najcrnje misli, ali na svu sreću, imala sam nekog kome verujem da pozovem, popričam i smirim se. Nisam previše izlazila napolje jer sam se bojala da me neko ne zarazi, da ne dobijem virus, neku prehladu, boginje… i zamislite sada…KORONA.

Mojoj panici nije bilo kraja. Zabranjujem mužu da ide na posao, moja sestra više ne sme da dolazi kod mene, mama mora da bude u drugoj sobi…Kompletna izolacija i pre vandrednih mera. A onda kako prolazi, dan po dan, shvatam da je to samo stvar trenutka i mogućnosti da se prilagodimo situaciji. Shvatam da je moj zadatak: Da ostanem smirena i  postanem odgovornijaa prema sebi, prema drugima a najviše prema ovoj bebi.

I moji divni dani trudnoće sada teku normalno (koliko je to moguće u ovoj vanrednost situaciji, a moguće je) …ievo, požella sam da podelim s vama, kako sam koliko-toliko uspela da sačuvam svoje mentalno zdravlje ili u žargonu ostanem normalna:

* Kad se osećam uznemireno, pozovem svekrvu (ako joj se sad ne dodvorim neću nikada) kojoj beskrajno verujem i koja me sasluša i svojim optimističnim stavom uvek umiri (važno je da imate nekog realnog optimistu u svom okruženju).
* Pijem video kafu sa sestrom (viber). I smejem se…kažu da je smeh najbolji lek.
* Vesti ne gledam stalno, pogledam vesti oko 10 i oko 19 časova. Lakše mi je kad nisam stalno izložena vestima o ovom virusu. Ograničila sam vreme, o virusu se može pričati samo 30 minuta dnevno (to ne poštujemo baš uvek, ali hoćemo).
* Paničarima koji me zovu telefonom, uglavnom se ne javljam, a ako se javim, brzo prekidam vezu, jer ne dozvoljavam da me zrače.
* Našla sam na internetu jogu za trudnice, pa s vremena na vreme odradim neke vežbice i veoma mi prijaju.
* Počela sam da vodim dnevnik. Mislim da je ovo jednistveno vreme i sutra će biti deo naše porodične istorije. Moje dete je baš sada odlučilo da dođe na svet, i nemam mi druge, nego da beležim šta se dešava. Lepim isečke iz novina, slike…crtam, jer sam sigurna de će detetu sve ovo biti zanimljivo. Ko zna možda će baš ovaj delija jednog dana biti naučnik ili lekar koji će pokušati da nađe neko rešenje za neku novu pandemiju pa će mu moj dnevnik pomoći pri radu.
* Kada sam bila mala volela sam da slažem puzzle i crtam. E pa sada imam vremena i to radim. Kupila sam one od 1.000 komada (valjda ću ih složiti do porođaja).
* Za šest nedelja treba da odem na pregled kod ginekologa (nadam se da će se do tada sve smiriti i proći vanredno stanje).
* I učim. Znam da što je znanje veće lakše je nositi se sa izazovima, a ovo vreme je upravo takvo vreme.
* I da znam…sve će ovo jednom proći (nadam se ubrzo).

Zato, drage trudnice, ako neko razume u kakvoj ste situaciji, ja vas razumem najbolje, a nadam se i vi mene. Ostanite kod kuće, čitajte vašem bebcu, pevajte mu pesmice, slušajte muziku i uživajte dok raste i dok sluša otkucaje vašeg srca iznutra. Jer sve će ovo uskoro biti prošlost, a valja nam ostati psihički stabilno i dobro se pripremiti za dolazak bebca, u doba korone. 

Autor: Kristina S.
By Bebologija

Informacije za psihološku podrške trudnicama i porodiljama Instituta za mentalno zdravlje potražite OVDE.