Stres u trudnoći: dobro ili loše po bebu?

Mnoge buduće mame u toku trudnoće razmišljaju o tome šta će „u spoljnom svetu“ sačekati njihovu bebu, koja je trenutno potpuno zaštićena u njihovom stomaku. Kako beba u stomaku raste tako se razvijaju i njene sposobnosti i veštine. Zajedno sa tim raste i zabrinutost i strah da bi mamin stres mogao da naškodi bebi. I taj strah onda dovodi do još većeg stresa. Da li je ovo početak tog začaranog kruga?

Naučnici su se dotakli ove teme i pozabavili pitanjem, kakve posledice može imati stres u trudnoći. Studije su pokazale da stres zapravo oseća čak i fetus. Ipak, nivo stresa se ne prenosi direktno sa majke na bebu u stomaku. Sama posteljica proizvodi enzime koji štite bebu od previše stresa i uzbuđenosti majke. Do deteta će doći samo oko 10% kortizola majke. Međutim, hormon stresa može imati uticaja na bebu, jer aktivira epigenom. Tako na nivou molekula dolazi do promena na DNK, koja je odgovorna za čitanje genetskog plana za izgradnju organizma.

Epigenom se sastoji od zapisa o hemijskim promenama DNA i proteina histona organizma. Te promene se mogu preneti na potomke organizma transgenerativnim epigenetskim nasleđivanjem.

Stres u trudnoći menja epigenom

Do sada se pokazalo da prenatalni stres ubrzava sazrevanje mozga. Međutim, brže sazrevanje mozga ide na štetu rasta i deoba ćelija. Prenatalni hormoni stresa se navode kao rizik faktora za depresiju, visok krvni pritisak, bolesti srca i dijabetes koji se mogu javiti kasnije tokom života. Zato se trudnicama savetuje da bi trebalo da izbegavaju stres.

Druge studije, sprovedene na Univerzitetu u Bezelu (Švajcarska) pokazuju da ovde nema mesta za zabrinutost. Blagi stres koji je prisutan u svakodnevnici i na poslu u okvirima normale, kao i „aktivni trudnički život“ sa svim preventivnim pregledima, administrativnim procedurama, posećivanjima školica za trudnice ili kupovinama za bebu čak pozitivno utiču na razvoj deteta. Naime, švajcarski istraživači su pokazali da povišena vrednost kortizola dovodi do nastajanja većeg broja receptora oksitocina.

Oksitocin se često naziva još i „hormonom ljubavi“. On je zaslužan za jaku vezu između majke i deteta. S druge strane, naučnici ga takođe dovode u vezu sa otpornošću na stres, kao i sa pozitivnim emocijama – recimo ljubavlju i poverenjem. Više receptora za ovaj hormon znače i njegovu veću delotvornost. Na ovaj način oksitocin je  bitan regulator kod suočavanja sa stresom. Dete se kasnije bolje nosi sa izazovima i pritiscima i bolje se snalazi u socijalnim interakcijama.

Malo stresa u trudnoći povećava rezilijentnost kod dece

Rezilijentnost se može definisati kao prilagodljivost promenama i kapacitet za uspešnu adaptaciju, uprkos izazovima i teškim okolnostima.

Preporuka istraživača glasi: ukoliko su trudnice privremeno izložene blagom stresu, ne bi trebalo da budu previše zabrinute za zdravlje svojih potomaka. Malo stresa u toku trudnoće čak unapređuje razvoj deteta, jer se na taj način stvaraju bolji uslovi za kasnije lakše nošenje sa stresom u životu. Međutim, hronični i veliki stres treba izbegavati jer on nije dobar kako za sopstveno zdravlje tako ni za bebu u stomaku. Ukoliko stresne situacije ne mogu da se zaobiđu, trudnice mogu da pokušaju da se opuste nekim drugim metodama, kao što je recimo, joga za trudnice. Ukoliko trudnice rade, redovne pauze i odmori su veoma važni i za mamu i za bebu.

Izvor: vita34.de/news