Mamina priča: Da li sva deca ovako brzo porastu?

"Nije ovo moje veliko. Premašili smo godinu, ali se još „brojimo u mesecima“. Ima tu još da se pljuska po baricama i škripi čizmicama po snegu do drugog rođendana. Slavimo mini-jubileje: te 15, te 18 meseci. Na to nas nagone pedijatri, tabele napretka, oznake na edukativnim igračkama i etikete na bodićima. (Eto, još i bodiće nosimo)" – kaže za Lola magazin, Srbijanka Stanković i nastavlja svoju priču:

Kada sam postala mama, moj teča me je stalno zapitkivao: „A je li, nije lako biti majka?“ Na moj zbunjeni osmeh on bi kao mantru ponavljao: „Nije lako biti majka.“ Verovala sam i nisam verovala. A evo u šta tu nema da se poveruje.

Kažu: poremeti ti se ritam spavanja, zbog deteta se budiš svaki čas – pa i onda kad mirno spava, pridižeš se da proveriš zašto toliko mirno spava, bože, bože, da li diše? Muče ga grčevi ili je gladno? Kaka žuta ili zelena? Bradavice bole od neprestanog siskanja. Hoće vodu. Neće vodu. Proteže se na krevetu nemoćno da se samostalno okrene s boka na bok – ali ga ti ipak ogradiš sa 173 jastuka. Obuci, presvuci, okupaj. Namaži kremicom da ne dođe do ojeda. Pazi da ne preteraš s kremicom – da ne dođe do ojeda. Obuci, presvuci, okupaj. Podoj, ugrej stomačić, raskomoti. Ljuljaj do besvesti dok ne zaspi. Poludi zbog televizora koji se samovoljno i samostalno pojačava – baš kad je dete zaspalo. Smeškaj se traženim i netraženim savetima. Broji mu grame. Slušaj pomahnitale i smirene mame o: vakcinama, ultrazvuku kukova, prvoj spremljenoj hrani, prvim zubićima i koracima.

Kažu. A ja kažem: na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. U glavi ostavi ono što osećaš kao ispravno i isključi strah.

Živimo u 21. veku: u doba kad su se sve moderne tehnologije, medicina, kozmetičke i farmaceutske kuće udružile da nam olakšaju život – pa i to čuvanje dece. Novorođenče, beba, dete – to je najbespomoćnije i najmoćnije stvorenje u univerzumu. Obuzme te i preplavi celog. Kako vam ostane mesta za kukumvčenje o nespavanju i presvlačenju?

Mama, ne pereš posle svakog presvlačenja pamučne pelene na ruke, ne trljaš ih dok se poslednja fleka ne skine, ne kuvaš ih u loncu, ne sušiš ih usred zime i moliš Boga da se osuše na vreme. Na kraju, krajeva, ne razmišljaš kao naše bake o tome u šta ćeš obući dete. Već se dvoumiš između tri vrste jednokratnih pelena (koje posle svakog presvlačenja uredno skolopiš u rolnicu i baciš u kantu za smeće!), između bodića sa prugicama i bodića na tufnice, između trakice sa roze mašnom i kapice sa ušima.

Novorođenče, beba, dete – to je najbespomoćnije i najmoćnije stvorenje u univerzumu

Mama, imaš toplu vodu u bojleru kojom možeš da se okupaš i posle svakog dojenja umiriš grudi. Postoje AD kapi kojima možeš da se masiraš, postoje pupmice kojima možeš da izvučeš višak mleka, postoje posebni tuferi kojima možeš da zaštitiš veš i odeću (koje, takođe, posle upotrebe bacaš!). Uživaj u toj produženoj simbiozi, u činjenici da te tvoje detence treba. Da si sve što mu treba kad ti nasloni svoj obraščić na grudi i krene da cokće. Priroda je čudo, a ti imaš ceo život koji se napaja životom prikačen za tvoje telo.

Mama, grčevi će proći, zubići će izrasti – pomisli kad tebe nešto boli, popiješ šaku brufena il’ trpiš, al’ znaš da kažeš, da promucaš bar to obično „jao“. Ono, malecno, živi na ovom svetu jedva dvocifren broj dana i taj ga svet već boli. Nek u tebi ima i brufene, i ljubav, i „jao“. Budi mu živi termofor, budi mu lek koji olakšava nicanje zuba, budi mu mama.

Mama, nisi dan posle porođaja morala da kuvaš ručak za desetoro. Nisi sa njive stigla u štalu u poslednji čas da se porodiš. Nisi umesto uložaka među nogama nosila pamučne krpe (koje si isto kao i one pelene morala da pereš, al’ krišom, jer je sramota).

Mama, ne razmišljaj šta su žene sve mogle i morale u prethodna dva veka. Ti sada imaš bezbroj mogućnosti. Nemoj da se hvataš za onu najbeskorisniju – za sebično razmišljanje o sebi. Jeste srećna mama najbolja mama. Ali kaži mi: gde je sreća u prevrtanju očima kad se ukaki odmah posle kupanja? Gde je sreća u jadanju drugarici kako celu noć nisi spavala? Gde je sreća u beskrajnom nabrajanju stvari zbog kojih ti je „teško otkad si postala majka“?

„Nije lako biti majka.“ Čujem teču kako ponavlja – a mislim: Nije, stvarno nije. Al’ to nikakve veze s nespavanjem nema. Nije lako, jer se brzo sve zaboravlja. Trenutak kad se prvi put okrenula na bok – jer ona uveliko trči po ulici. Trenutak kad me je prvi put ugrizla za prst – jer sad žvaće meso bez problema. Trenutak kad je prvi put probala krompir i šargarepu na vrhu kašičice – jer sad odbija da jede ako se sama ne služi viljuškom. Trenutak kad sam joj čitala prve stihove o majci – jer sad sama bira slikovnice (isključivo sa macama) uz usklik oduševljenja i mjaukanje. Trenutak kad je prvi put uzela zvečku u ruke i držala ceo minut – jer sad slaže kocke, hrani lutke po kući i kuva im čaj. Trenutak kad se prvi put nasmešila – jer se sada sa mnom smeje na sav glas. Trenutak kad je prvi put rekla „mama“ – jer sad tu magičnu reč ponovi bar 112 puta u toku dana.

Nije lako – jer sam verovala da sam stvarno prisutna i da mi ništa nije promaklo, a ono: deca brzo rastu. Kad niknu iz ljubavi, kad rastu iz ljubavi – a posebno kad je osećaju.

I zato, Mame: Zagrlite svoja čuda. Posebno kada ste umorne i ljute. Još malo, pa eto, odoše oni u školu. Još malo, pa će i taj poziv: „Mama, ipak ne dolazim za vikend, imam kolokvijum.“ Još malo, pa će se umesto: „Mama!“ kućom oriti:„Bako, bako!“

Ljudi pričaju da nije lako. Olakšajte onda sebi ljubavlju."

Pripremila: Vesna S. Izvor:lolamagazin.com/Srbijanka Stanković