Poruka roditeljima: Iz dnevnika jednog dvogodišnjaka

Mari Katherine Backstrom je izjavila da su ove reči Dejah Roman, koje je videla i podelila na svom Fejsbuk nalogu, za nju bile potpuna prekretnica u razumevanju dece:

“To mi je potpuno promenilo ugao gledanja. Uspela sam da razumem šta se zaista dešava u njihovim malim glavicama i da to što se ponekad ponašaju kao da žele da nas “izlude” zaista nije ništa lično. Deca nisu teška, njima je teško. Jednom kad sam shvatila ovo, sve je bilo lakše.”

Zna dvogodišnje dete dosta reči, ali ni izbliza dovoljno da bi izrazilo svoja osećanja. Ono što mnogi ne znaju (ili znaju pa zaborave) je to da mala deca nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije niti da iz verbalizuju. Ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da ni većina odraslih ljudi to ne ume. Možda zato što su se nekada dečje frustracije rešavale kaznama ili batinama i tretirale kao razmaženost.

No, sada je vreme za dvogodišnjake. Evo šta je D. Romah napisala i šta bi većina dvogodišnjaka zabeležila u svom dnevniku…kako izgleda iz njihovog ugla jedan sasvim “običan” dan:

“Imam dve godine. Nisam razmažen ni nevaljao… Ja sam nezadovoljan. Nervozan, pod stresom, preplavljen emocijama i zbunjen. Treba mi zagrljaj.”

Danas sam se probudio i hteo da se obučem sam. Ali su mi rekli: “Ne, nemamo vremena za to, ja ću”.

To me je rastužilo.

Hteo sam da jedem sam , ali su mi rekli: “NE može, isflekaćeš se, a žurimo i nemamo vremena za presvlačenje. Ja ću te nahraniti.”

Zbog ovoga sam se osećao nesposobnim.

Hteo sam da do kola idem sam, ali su mi rekli: “Ne, mnogo žurimo, nemamo vremena. Poneću te.”

I zbog toga sam se rasplakao.

Hteo sam iz kola da izađem sam, ali su mi rekli: “NE, nemamo vremena, ja ću te izvaditi iz sedišta.”

Tada sam već želeo da pobegnem.

Kasnije, u vrtiću, hteo sam da se igram kockicama, pa su mi rekli: “ne, ne tako, nego ovako.”

Onda više nisam želeo da se igram s kockicama. Hteo sam da se igram igračkom koju je držao neko drugi, pa sam je uzeo. Onda su mi rekli “Ne, to se ne radi! Ne smeju se uzimati stvari koje neko drugi drži!”

Nisam siguran šta sam loše uradio, ali znam da sam bio veoma tužan. Pa sam zato počeo da plačem. Bio mi je potreban zagrljaj, ali su mi rekli: “Hajde, ne plači, idi da se igraš.”

Onda su mi rekli da je vreme da skupim igračke. Ovo znam jer je neko sve vreme ponavljao “Idi skupi igračke.”

Ali ja nisam baš bio siguran šta treba da radim, pa sam čekao da mi neko pokaže.

“Šta radiš ti? Zašto samo stojiš? Skupi igračke, smesta!”

Nije mi bilo dozvoljeno da se sam obučem, a to sam stvarno želeo, ali sad mi traže da sam skupim neke stvari.

Ne znam tačno šta da radim. Treba li neko prvo da mi pokaže? Odakle da počnem? Gde idu ove kocke, zaboravio sam? Čujem mnogo reči, ali ne uspeva mi da sve razumem. Preplašen sam i zato se ne mrdam.

Legao sam na pod i počeo da plačem.

Kad je došlo vreme ručku, želeo sam sam da ponesem svoj tanjir sa hranom ali su mi rekli: “NE, mali si. Pusti mene.”

Zbog ovoga sam se zaista i osetio jako malim. Pokušao sam onda da jedem hranu koja je ispred mene, ali neko mi je neprestano prinosio hranu licu govoreći “Uzmi ovo, sad malo ovoga, pojedi i ovo…”

Nisam više hteo da jedem, ali su mi rekli da moram. Zbog ovoga sam poželeo da bacam stvari i plačem iz sveg glasa.

Želim sad da siđem sa stolice, ali mi ne daju. Kažu da sam mali i da ne smem. I stalno mi ponavljaju da moram da uzmem još jedan zalogaj. Zbog ovoga sam se još više rasplakao. Sad sam gladan i nezadovoljan i tužan. Umoran sam i potrebno mi je da me neko uzme u naručje i uteši. Ne osećam se bezbedno. Zbog toga sam uplašen, pa plačem još više.

Imam dve godine. Ne daju mi da se sam obučem, ne daju da idem tamo gde želim, nikog nije briga šta ja stvarno želim.

A opet, od mene očekuju da delim igračke, slušam, budem strpljiv... Očekuju da znam šta da kažem i kako da kontrolišem svoje ponašanje. Očekuju da sedim mirno i da sigurno znam da, ako nešto bacim, to se može razbiti. Ali ja NE ZNAM sve te stvari.

Ne daju mi da radim ono što želim kao što su hodanje, guranje, zakopčavanje, serviranje, penjanje, trčanje, bacanje... Baš one stvari koje su mi zanimljive i koje bih baš voleo da vidim i pipnem su mi ZABRANJENE.

Imam dve godine. Nisam grozan ni težak.  Samo sam nezadovoljan, uplašen, nervozan, pod stresom, preplavljen emocijama i zbunjen. Potreban mi je samo jedan topao zagrljaj.

Pripremila: Vesna Stanimirović Izvor: babyology.com.au; facebook