Poziv koji menja život- životna priča Ivane Joksić

Draga Ivana, Vaša životna priča je zaista velika inspiracija, ali za početak nam recite nešto više o Vama?

- Moje ime je Ivana Joksić, imam 31 godinu. Radim kao lični asistent produkcijskoj kući. U slobodno vreme treniram, čitam, a često posećujem pozorišta- roditelji su mi zaposleni u Narodnom pozorištu, pa otuda i ljubav prema umetnosti. Oprobala sam se i kao glumica i to ni manje ni više, nego glumeći sebe, u predstavi koja se odigrala baš u Narodnom pozorištu. Predstava se zove “Život je najveće i najlepše čudo koje nam se u životu događa”. Zajedno sa mnom su igrala još dva transplantirana pacijenta, Mladen i Lidija, kao i prvakinja drame Ljiljana Blagojević, koja nam je učinila veliku čast prihvativši poziv da učestvuje u predstavi- započinje priču o sebi Ivana Joksić

Život je pred Vas stavio veliki izazov. Kada ste saznali da bolujete od bilijarne ciroze jetre?

Za konačnu dijagnozu, primarnu bilijarnu cirozu jetre, saznala sam početkom 2018. godine. Bilo mi je jako teško da prihvatim da bolujem od nečega za šta se ne zna uzrok i nešto o čemu medicinskim knjigama postoji samo par rečenica.

Koliko je vremena prošlo od trenutka kada ste osetili prve simptome do uspostavljanja dijagnoze?

- Kod bolesti jetre je interesantno to što vi nemate nikakve simptome jako dugo. Čak, simpome koje i imate, ne povezujete sa bolešću (svrab kože, npr.) Vrlo brzo nakon uspostavljanja dijagnoze, krenula je žutica, koja je meni bila alarm i crveno svetlo, da nešto nije kako treba. Osećala sam blagi umor, ali nisam želela da prihvatim da bolest može da me spreči u svakodnevnim aktivnostima. Tako da je kod mene bilo obrnuto. Prvo je uspostavljena dijagnoza, pa je došla žutica kao prvi ozbiljniji simptom- nastavlja priču hrabra Ivana.

Kako ste se nosili sa saznanjem da lek ne postoji, odnosno da je neophodna transplantacija jetre i ko je bio Vaša najveća podrška u tim danima?

Pre nego što sam od hirurga koji se bavi operacijama jetre saznala da mi je transplantacija neophodna i sama sam izučavala i negde znala da je to jedino i trajno rešenje. Saopšeno mi je bilo direktno, onako kakva sam i ja po prirodi, ali u tom trenutku nisam mislila na sebe, koliko na majku koja je bila pored mene. Mogu samo da zamislim kako je njoj bilo tada. Sedi dete pored vas kome je upravo saošteno da neće preživeti, ukoliko se kroz nekoliko meseci do godinu dana, ne pojavi organ i uradi transplantacija, a vi ne možete nikako da mu pomognete. Moja najveća podrška su mi bili moja sestra, roditelji, momak i najbolja prijateljica. Trudila sam se da me ne vide uplašenu i očajnu zbog toga. Bila sam i tokom bolesti jako pozitivna i verovala da će sve biti kako treba. I bilo je.

Dogodio poziv koji menja sve. Da li ste bili svesni toga koliko će Vam se život promeniti nakon tog dana?

- Poziv se dogodio nepunih mesec dana nakon stavljanja na listu. Imala sam sreće da se organ pojavio nevereovatno brzo. Znala sam da su kod nas tranplantacije retke, ali sam osećala da ću možda baš ja biti ta koja ipak neće čekati godinama.Taj 6. novembar ću pamtiti do kraja života. Dan je krenuo tako da sam mislila da će to biti najteži i najgori dan u mom životu. Odlazim kod lekara i saznajem da nemam zdravstveno osiguranje, da su me odjavili sa posla i da me o tome nisu obavestili, a to je značilo da ne mogu da podignem recepte za lekove koje sam tada pila. Odlazim kući, uplakana, od nemoći da išta učinim. Tada mi je, prvi put, kap prelila čašu. Iako do tada jaka i snažna u tome, tog dana me je slomila spoznaja, da kao bolestan pacijent, ne mogu da podignem svoje lekove. Naravno, oslonac i glas razuma tada je bilo, ko drugo, nego moja majka. Sve je obavila sama i rekla mi  je da samo odem na biro rada, gde ću odmah dobiti overenu zdravstvenu knjižicu- govori Ivana o danu koji joj je promenio život i nastavlja:

-Na šalteru biroa, dobijam poziv, na koji se ne javljam. Tek kada sam ušla u svoj auto, pozivam broj. Javila se dr. Nataša Petrović, iz tima za transplantaciju jetre koja mi je rekla da se pojavio organ koji po svim kriterijumima odgovara meni i da dođem što pre u Klinički Centar. Zajedno sa mnom su krenuli moja mama, sestra i momak. I onda je opet krenulo čekanje. Još dva kandidata čekaju zajedno sa mnom u istoj sobi, isti organ. A može biti samo jedan od nas. U isto vreme smo i prijatelji i protivnici. Nismo puno pričali. Čekali smo anesteziologa da saopši koga od nas troje je hirirg izabrao. Imala sam osećaj da se kući neću vratiti bolesna, a opet, osećala sam tugo zbog osoba koje su zajedno sa mnom čekali. Želela sam dobro i sebi i njima. Osećaj me nije prevario, izabrali su mene. Istu noć sam operisana i sve je prošlo kako treba.

Da li ste nakon transplatacije morali da nastavite sa određenom terapijom?

Nakon tranplantacije sledi period rehabilitacije, koji je jako dug. Morate da se pazite svega i svih. Nosite hirušku masku svuda, 3 meseca. Pacijenti poput mene piju lekove, koji su imunosupresivnog karaktera. Takvi lekovi obaraju imunitet u nameri da vaš organizan ne bi odbacio presađen organ. Pijem ih svako jutro u 08:00h, ali to ne gledam kao na neku obavezu. Zahvalna sam Bogu što mi je omugućio da živim. Ali ne samo njemu...

Kada ste se probudili sa novim organom, da li ste se zapitali čiji je on bio i da li ste želeli da saznate, iako kontakt sa Vaše strane zakonom nije dozvoljen, osim u slučaju da se porodica donora prva ne obrati?

Čim sam se probudila iz anestezije, zapitala sam se čiji organ nosim u sebi. Nisam ni slutila da sam organ dobila od devojčice koja je imala samo 15 godina. Njeni roditelji su za mene najveći heroji na svetu. U trenucima najvećeg bola, tuge i gubitka koji ne može da se meri ni sa jednim, odlučili su da ipak pomognu nekim nepoznatim ljudima. Spasili su moj život i nema reči kojima bih mogla da im se zahvalim. Povezala sam sama celu priču, videvši isečak iz novina, poklapao se datum. U bolnici su mi rekli da ništa ne smeju da mi potvrde i da sačekam da mi se oni prvi jave.

Ako jednog dana postanem majka, a to je moja najveća želja i dobijem devojčicu, ona će se sigurno zvati Sofija.

Imala sam tu sreću da su želeli da me upoznaju. Baka mi se javila i pozvala me da dođem u Aranđelovac kod njih. Upoznala sam nju, deku, majku i sestru. To je jedna predivna porodica. U početku sam ostala bez reči, ćutala sam. Ali kada sam videla da su oni srećni, na neki način, što su to uradili, bilo mi je malo lakše da govorim. Rekli su mi da nema potrebe da budem zahvalna i da me ne grize savest. Kažu da su uradili pravu stvar. Majka mi je rekla, da je jako podećam na njenu ćerku, Sofiju. I da ju je, pošto sam ja starija od nje 10 godina, zamišljala baš takvu. To je veza koja nas spaja i spajaće nas čitavog života.

Ivana kaže da se ožiljka ne stidi, već da je svakadnevno podseća na put koji je prešla i na to koliko je njeno telo snažno.

Koji je Vaš motiv bio kada ste rešili da ispričate svoju priču širokom krugu ljudi?

Moj motiv ili kako ja volim da kažem, moja misija je da probudim svest kod ljudi oko svih nedoumica kada je transplantacija u pitanju. Znaju oni koji čekaju transplantaciju, kao i njihove porodice da se vreme broji drugačije. Ne brojiš dane koje tek treba da prođeš i proživiš, brojiš one koje još imaš i one koji su ti ostali da preživiš. Želim da na primeru porodice koja je donirala sve organe, izgubivši dete, shvate da je to najveći čin koji tada mogu da urade. Mislim da je porodica koja je meni donirala jetru, prvi i pravi primer toga.

Koliko Vam se život promenio nakon tog dana?

Moj život se nije puno promenio nakon transplantacije. Mogu sve da radim, nemam nikakva ograničenja. Ali se promenilo to što više ne moram da brinem i strepim za svoje zdravlje i za svoj život. Kontrole su redovne i sve teče u najboljem mogućem redu. Pijem lekove u minut. Sada kada sam zdrava, nije mi ništa teško i na život i sve ono što on pruža gledam nekim drugačijim i lepšim očima- ovim rečima završava svoju priču Ivana.

I da, život je zaista čudo ako ga posmatrate istim očima kojima ga Ivana gleda. Nakon teške bolesti izašla je kao pobednica i sada je primer i motivacija mnogima.

Autor: Brankica Bjelić