Sa mamama o... Marija Trkulja

Svaka peta žena u Srbiji suočava se sa postporođajnom depresijom. Svaka peta žena misli da se to samo njoj dešava i da je ona glavni krivac zbog tog stanja. 

Marija je mama devojčice Sene, govori 5 jezika, a rodom je iz Makedonije i Slovenije. Gimnaziju je završila u Moskvi, dok je u Ljubljani završila dva fakulteta i postdiplomske studije. Zbog poslovnog angažmana došla je u Sivograd, kako je tada nazvala Beograd, a zbog ljubavi ostala u njemu. Za Beograd sada kaže da je njen dom i da se ovde oseća kao da je tu i rođena i odrasla. Ljubav čini da zavolimo ne samo osobu, već i sve što nas okružuje. Još kao devojčica imala je jednu veliki želju: da postane mama. Međutim, nije mogla ni da zamisli kroz šta će sve proći da bi došla do ispunjenja te želje. I šta to ispunjenje donosi.

Marija, Vaša borba za potomstvo trajala je punih 5 godina. Na koji način ste pronašli snagu da ne odustanete?

Da budem potpuno iskrena, vantelesna oplodnja kroz koju sam prošla poslednji put i koja mi je donela ćerku Senu, bila je poslednja na koju sam se odlučila. Nakon nje, u dogovoru sa suprugom, rešili smo da ne prolazimo više kroz ceo proces koji sa sobom nosi vantelesna oplodnja. Zbog endometrioze koju sam imala, vantelesna oplodnja, nakon godina pokušavanjae je bila jedino rešenje. Na rođendan moje rođene sestre Eli, koja je i moj najbolji prijatelj, saznala sam da sam trudna. Nije postojao bolji dan i trenutak za to.

Kada ste posle toliko godina truda i želje ostali u drugom stanju, da li ste bili i dalje u strahu ili ste provodili bezbrižno trudničke dane?

Priča koju vam sada ja pričam nije jednostavna i nemam nameru da uplašim nikoga. Ovo je moje iskustvo i verujem da je važno da buduće mame znaju sve ovo i da se ne osećaju usamljeno ili loše ukoliko prolaze kroz nešto slično kao i ja. U 6. nedelji sam prokrvarila i održavala trudnoću uz adekvatnu terapiju. Dodatna otežavajuća okolnost je bila i epidemija Korona virusa i nemogućnost da budem blizu svoje porodice. Tada je nastala i Likovnica, tada sam ponovo počela da slikam i u tome sam pronalazila svoj mir- kada slikam ništa ne boli, ne razmišljam ni o čemu, tada sam u svom malom svetu i osećam se dobro. Takođe sam pratila i online predavanja Centra za trudnice Bebologija, koja su mi pomagala da se pripremim za Senin dolazak.

Postali ste mama i kada je na svet došla Sena, kako ste se osećali?

Vrlo je važno da kažem da tek kada postanete mama, shvatite druge mame. U razgovoru sa sestrom, ona bi se tu i tamo požalila na to kako nekada majčinstvo nije idealno, kako je umorna ili neispavana, a ja sam je bez razmišljanja prekidala sa rečima da ja jedva čekam da dobijem dete i da je potpuno pogrešno što stvari doživljava tako. U danima i mesecima nakon što sam rodila ćerku, shvatila sam da joj dugujem veliko izvinjenje. Svim mamama, zapravo, koje sam osuđivala.

Da li to znači da biti mama nije bilo onako kako ste zamišljali da će biti?

Višegodišnji pokušaji da ostanem trudna su me iscrpeli. Procesi vantelesne oplodnje kroz koje sam prolazila, priprema za njih, iščekivanja i srušene nade su učinile svoje. U meni se javio veliki broj strahova i nesigurnosti koji su upravljali mojim životom. I sama činjenica da se osećam loše, a ostvarila sam svoju najveću želju– da postanem mama, dodatno je u meni budio osećaj da nešto sa mnom suštinski nije u redu. Zbog svih tih osećaja, ali i stava okoline da preterujem, ja sam više od godinu dana prolazila kroz jako težak period koji je bio težak, kako emotivno, tako i fizički. 

Kada ste shvatili da imate postporođajnu depresiju?

Istinski, tek onda kada sam bila na izlasku iz tog stanja. Iako sam shvatala da se sa mnom dešavaju stvari koje nisu dobre ni za mene, ni za moje dete i moju porodicu, tek kada sam bila na korak do rešenja shvatila sam da sam imala jak oblik postporođajne depresije. Do tog trenutka mislila sam da su u pitanju hormoni, nespavanje i umor, razmaženost, a zapravo je bio u pitanju veliki problem koji je upravljao mojim životom jako dugo i sputavao da živim normalan i ispunjen život. I sve je moglo da ima još veće razmere, da uz sebe nisam imala sestru kojoj sam apsolutno sve mogla da kažem.

Da li ste tokom tog perioda potražili stručnu pomoć?

Jesam. U razgovoru sa psihoterapeutom otkrila sam i prevazišla jedan od problema koji je bio okidač za moje stanje. Jako dugo mi je trebalo da se odlučim na taj korak i do njega je došlo kada je on bio na vrhuncu i onda kada sam se osećala najgore.

Koji komentari su Vam najviše smetali tada? Da li na razvoj depresije utiče i okolina sa njenim nerazumevanjem toga kroz šta prolazi osoba koja pati od postporođajne depresije?

Emocije su jako komplikovane, u delikatnim situacijama vrlo često kontradiktorne i apsolutno iracionalne. Meni je sve smetalo: i pogledi i komentari. Pitali bi me kako sam, ali im se odgovor ne bi dopao. To su rečenice koje sam čula hiljadu puta tokom tog perioda: “Nemaš razloga da se tako osećaš, imaš zdravo dete, muža, kuću, posao. Ništa ti ne nedostaje. Pa niko ne spava. Svima je teško.” I, iz te perspektive, meni zaista ništa nije nedostajalo da budem srećna. A ipak nisam bila. Jer sam nedostajala sama sebi. Ja nisam bila ja i to je najstrašniji gubitak.
Često govore da se o ovim stvarima retko priča, ali ja zaista mislim da se govori- samo se ućutkuje ili ne sluša. 

Postoporđajna depresija vrlo često izgleda ovako. Naizgled je sve u redu, a zapravo se žena suočava sa velikim problemom.

Da li imate savet, ne za mame koje se bore sa postporođajnom depresijom sada čitaju ove redove, već za njihovo okruženje?

Kada vam se žena koja je postala majka požali, kada vam se obrati za pomoć, saslušajte je. Ali zaista je saslušajte. Ne delite vaše iskustvo sa njom, bilo da je ono pozitivnije ili gore od njenog- ako vas nije pitala. Jednostavno je saslušajte, budite tu za nju i potrudite se da je ne osuđujete. Ili makar pokušajte da te misli sačuvate za sebe. 

Marija je sada odlično. Napisala je knjigu, bavi se umetnošću i ide korak po korak ka tome da svoje dobro stanje učini održivim. Radom na sebi i zahvalnošću, postigla je da godina koja je iza nje, bude njeno najveće dostignuće. Sada kada pomisli na to šta je sve uspela da ostavi iza sebe, ostaju njene reči: “Marija, izvukle smo se!”

Vantelesna oplodnja, postporođajna depresija, nerazumevanje okoline i bliskih osoba utiču na čitavu porodicu, a ne samo na osobu koja kroz to prolazi. Zato, ukoliko imate porodilju u svom okruženju, slušajte pažljivo šta vam govori, možda se iza njenog osmeha krija velika tuga koja treba biti podeljena.

Autor: Brankica Bjelić