Nakon 14 vantelesnih oplodnji na svet je stigla magična Ljubica

Pre 35 godina je IVF (vantelesna oplodnja) procedura prvi put obavljena u Srbiji, a davne 1978, rođena je prva beba začeta na ovaj način. Brojka od preko osam miliona beba više je nego zadivljujuća. Ovo je ispovest o pravoj istrajnosti i borbi za malu Ljubicu. Nastavite sa čitanjem, jer ćete zavoleti svaki red ove priče.

Sandra, Bebologija je sa razlogom želela da Vas uvrsti među svoje sagovornice. Volimo da mame koje intervjuišemo pustimo da se same predstave?

Ja sam Sandra Jovanović, IVF konsultant u Bio Cell bolnici, kao i PR i marketing menadžer za vantelesnu oplodnju. Bivša sam predsednica Udruženja – Šansa za roditeljstvo. Po struci sam prosvetni radnik.

Kako je počela Vaša borba za potmostvo?

Imala sam 24 godine kada sam poželela da imam dete sa tadašnjim momkom, a sadašnjim suprugom. Duboko u sebi sam znala da ću imati problema sa začećem, kao mala sam imala jednu invazivnu operaciju, a ona je sugerisala na takav problem. Sećam se da sam tada čula rečenicu doktorke koja je izvela operaciju, a glasila je: "Kada odrasteš i budeš htela da imaš bebu, moraćemo ozbiljno da razgovaramo". Tada sam imala 11. godina, ali kasnije mi je ta rečenica stajala kao jedan sivi oblak iznad glave. Obzirom da je vrlo brzo konstatovano da ja neću prirodnim putem moći da ostanem u drugom stanju, bilo je jasno da je vantelesna oplodnja jedina opcija.

Šta je to značilo za Vaše dalje korake?

U tom trenutku za mene je to bio znak da postoji rešenje za moj problem. Priznajem, jesam osetila neku vrstu rasterećenja. Naravno, nismo odmah imali uspeha. Moja prva vantelesna oplodnja je bila toliko neuspešna da čak nisam imala embrione za transfer. U to vreme se još uvek nije puno pričalo o vantelesnoj oplodnji, nije bilo puno informacija, a ni subvencija za pokretanje takvih postupaka. Svoj postupak sam započela u Kliničkom centru, sedeći tamo u jednoj od soba sa još 50 parova sa istim problemom. Za mene lično, to je bio ogroman poraz, suprug i ja smo od 50 parova bili jedini bez ijednog embriona za transfer. Činilo mi se da sam potpuno sama u toj borbi. Nakon toga smo ulazili u još jedan proces, pa još jedan…

To nas Sandra, dovodi do činjenice da ste imali preko 10 vantelesnih oplodnji?

Tačno 14 vantelesnih oplodnji, bilo je situacija u kojima smo imali malo više embriona za transfer. Za 14 godina to je bilo 14 vantelesnih oplodnji. Često sam ponavljala tu jednu rečenicu - da sam bila gotovo "navučena" na proces oplodnje i želju da postanem majka.

Razgovarale smo baš o tom periodu, rekli ste da se u tom intervalu dogodio još jedan vrlo demotivišući momenat, o čemu se tačno radilo?

Imala sam spontani pobačaj posle uspešne vantelesne oplodnje. Nakon toga, sećam se, sebi sam priznala da možda nikada neću imati dete. To je zaista teško saznanje. U jeku korona virusa, suprug mi se razbolo od iste i bio je na korak od odlaska na respirator. Oboje smo i psihički i finansijski bili iscrpljeni od pokušaja.

Čini mi se da je hrabro kada se u nečemu ne uspe, a nastavi se sa pokušajima i naporima. Ja to vidim kao odliku hrabrih ljudi, koja je Vaša percepcija toga?

Često se u pokušajima da dobijete dete zaboravi da ti ljudi jesu hrabri, ali da je izuzetno teško posle nekog neuspeha pronaći snage za još jedan put. Za još jedan pokušaj. Tada se često čini da ste bliži dnu, nego vrhu. Ima tu dosta istinske patnje. Ona se na nekome ne vidi, a na nekome je očigledna. Ja sam odlučila da svoju energiju do 42 godine posvetim vantelesnoj oplodnji i da ukoliko ona ne uspe nakon toga pokušam da usvojim dete. To je bio moj vremenski okvir koliko ću dugo pokušavati.

Podrška okoline je važan faktor, bez obzira na izazov sa kojim se suočavate, čini mi se da ste Vi imali zaista odanog i brižljivog partnera?

On je od samog početka našeg zabavljanja znao da postoji mogućnost da nikada ne dobijemo dete. U taj proces je ušao vrlo stameno, jasno i mnogo psihički jače od mene. Stalno je govorio da ako i ne budemo mogli da imamo dece, da možemo da usvojimo ili budemo sami. Zaista, sa njegove strane nisam imala nijedan pritisak, samo podršku. U njegovom pogledu nikada nisam videla nijednu osudu ili krivicu. Nas je ljubav održala, zato se i naša devojčica zove Ljubica.

Kako biste opisali osećaj kada se nakon toliko pokušaja dogodi takvo divno čudo kao što Ljubica?

Nakon što sam dobila Ljubicu mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da sam stvarno mama. Imala sam stalan osećaj da će neko doći i da će mi je uzeti. U toj muci da postanete roditelj, vi ste uvek fokusirani na vaše lične potrebe i na vašeg partnera. Kada sam dobila Ljubicu dosta toga se promenilo. Sada je Ljubica najveći fokus. To je divno, ali ponekad mi fali da provodim više vremena sa njom. Važno je poručiti mamama koje su dugo čekale bebu da smeju da kažu da im je ponekad potrebno vremena, snage i da ne morate da budete najbolja mama na svetu. Imate prava da se osećate umorno kao i svaka druga mama.

Koliko meseci ima Ljubica?

Ljubica je jedna zdrava, srećna beba od skoro 13 meseci. Nisam više roditelj koji je stalno u strahu. Nisam želela da svoje lične strahove prebacim na nju, jer ona ima prava na svoj život neobeležen mojim. Mislim da sam u tome uspela. Bio je potreban jedan razgovor same sa sobom, u kom sam rešila da na Ljubicu ne prenosim ništa što je mene mučilo.

Da li je okolina možda nenamerno umela da bude oštra ili nesmotrena pri komentarima vezanim za dolazak bebe?

Ponekada, kada je problem sa začećem u pitanju, ljudi teško mogu da razumeju situaciju. Imaju dobru nameru, ali pitaju nesmotrene stvari. U mom slučaju dešavalo se da čujem "ne znaš ti jer nisi roditelj". Povredi vas tako nešto, ali se trudite da nastavite čvrsto dalje.

Bili ste dugo na čelu Udruženja "Šansa za roditeljstvo", koji su to najčeši izazovi parova koji odlaze na vantelesnu oplodnju, da li su to više pitanja vezana za moralnu podršku ili finansijska pitanja?

Zavisi u kom periodu. Dok u našoj zemlji nije bilo ovoliko finansiranih postupaka, kao do sada, pitanja su uglavnom bila finansijske prirode. Danas je to dosta drugačije. Sada postoji velikoj broja procedura, imamo donacije, država danas pokriva gotovo sve. Jedina smo zemlja u Evropi koja ima ogromnu podršku od strane Fonda.

Volela bih da ovim putem kažemo parovima koji se bore sa istim problemom, koji je prvi korak onda kada shvatite da je vantelesna oplodnja neophodna?

Zavisi od senzibiliteta ljudi. Neko se informiše putem Interneta, neko odmah ode kod lekara. Možda je najvažnije od svega da vreme ne prolazi, a da vi ne nalazite uzrok zbog kog nije moguće prirodnim putem dobiti dete. O reproduktivnom zdravlju malo znamo u Srbiji.

Koja je Vaša poruka za sve parove sa problemom začeća?

Najjednostavnija poruka jeste da bez ljubavi nema nikakvog uspeha. Ljubav zaista održava ljude. Uspeh je zagarantovan samo ako se volite.

Razgovor sa Sandrom otvorio je mnoga pitanja poput onih koliko smo kao društvo napredovali u toj misli da ne osuđujemo i ne ispitujemo jedni druge kada smo u nevolji. Osim toga, ovaj razgovor je dokaz da je jedini nepogrešiv način da budete dobar roditelj, onaj u kome ne dozvoljavate da ljubav iščezne. Moja lična poruka, za koju se nadam da će postati i vaša, jesu upravo reči moje sagovornice - Ljubav zaista održava ljude.

Autor: Milovanović Jovana