Dve crtice, za sreću i snove

Ruke se tresu. U rukama je test za trudnoću.

Opet. Više ni ne zna koji put ga je kupila i koji put će ga upotrebiti.

Stomak boli sumnjivo i strah da je požurila sa kupovinom testa raste.

Upustvo kaže da sačeka dve minute da bi bila sigurna u rezultat.

Ali ona ne mora to da čita, zna već napamet.

Tu drugu crtu nije uspela da vidi, iako je često gledala taj test netremice i po 15 minuta.

Nikakva mantra nije pomagala.

Dok prolaze ta dva minuta, sa strahom raste i nada.

Više od pola decenije pokušavanja svede se u te dve minute.

Nije odmah bilo to toliko važno.

Ona i muž su svemu prišli sa idejom „ako se desi – desi“.

Misleći, naravno, da je neminovno da se desi.

Prošao jedan mesec, nije. Drugi, nije.

Prilaze joj drugarice sa vestima, svojim vestima, a ona nema čime da uzvrati još uvek.

Meseci se ređaju. Doktor je ubeđuje da je sve u redu, da nema zašto da brine.

Mladi su, ima vremena.

Mladi bili, više nisu.

Meseci prerasli u godine.

Menja doktora, a ovaj drugi je kritikuje što je toliko čekala.

Kaže joj da je sama morala da insistira na analizama, nikako da čeka.

Zar ne zna da se sada čeka najviše 6 meseci pre no što postane alarmantno?

Izbezumeljena od straha, uzima sve te papire da krenu da traže problem.

Prvo, goruće pitanje – kako nagovoriti muža da on odradi analize.

Shvata li da je on gotov za tren, a da njoj sleduje višemesečno ispitivanje.

A usput svako jutro uzima toplomer da meri temperaturu, broji plodne i neplodne dane, lovi ovulaciju trakicama.

Tek onda kreće zabava. Vađenje krvi toliko puta da pokriva ruke rukavima, da je ne zagledaju.

Proveri jedne, druge, treće hormone. Proveri da li jajnici rade, koliko su jajne ćelije stare, koliko je debeo zid materice.

Još snimanja i „produvavanja jajnika“.

Idi na ultrazvuk danas, pa sutra, pa prekosutra.

Papiri se gomilaju, tako da mora da nabavi i posebnu fasciklu za to.

Doktor je savetuje da pokušaju prirodno, i ona prihvata, još uvek se nadajući da sad, pod nadzorom lekara to prirodno mora da se ostvari.

I još jedan mesec prolazi tako.

Kažu, materica se ponaša neprijateljski.

Kako, bre, neprijateljski, kad ona jedva čeka da prihvati novi život u sebi?

Sledeći mesec već pomažu doktori.

Špric je pomogao da sperma dospe gde treba, lagano, a dalje sleduju šetnje svako veče do klinike da primi injekcije.

Nije joj svejedno što svaki dan trpi ubod igle, ali bodri se da će ovaj put to sve da se isplati.

Brojanje sati do vađenja krvi, da to i potvrdi.

Oseća da je u stomaku žiga, i boji se da je uzaludno. Ali samu sebe teši da su simptomi za oba scenarija isti.

Ipak, i ovaj put instinkt je bio u pravu.

Otplakuje svoju tugu u društvu muža, u svoja četiri zida.

Sutra već pokušava opet.

I sledeći mesec opet ako treba.

A treba.

I nije dovoljno, pa dolazi na red i stepenik više. VTO.

Proveravaj ponovo hormone, vadi krv, idi na preglede.

Sakupljaj još papira i vijaj se sa birokratijom.

Leći ćeš uplašena na taj sto. I uzbuđena.

Puna nade i puna straha.

I ići opet svaki dan po injekcije.

I brojati sate do dve crtice.

I te dve minute će se činiti kao sati.

I čekaćeš još 13 da budeš sigurna da dobro vidiš.

I još 9 meseci da dozvoliš sebi da počneš da se raduješ.

Autor: Milena Kostić, „Mama iz magareće klupe“