Od karatea do embriologa za vantelesnu oplodnju

Tamara, hvala Vam što ste izdvojili vremena za razgovor sa nama, ostavljamo Vam prostor da se predstavite našim čitaocima?

Dobar dan, pre svega želim da Vam se zahvalim na pozivu. Ja sam Tamara Živić, imam 24 godine i iz Beograda sam. Master sam kliničke embriologije i doktorand Medicinskog fakulteta. Prevashodno se bavim embriologijom, i pomažem parovima u želji da postanu roditelji. Pored toga dugogodisnji sam član nacionalnog tima u karateu, kao i potpredsednik humanitarne organizacije "Dečiji svet na zadatku".

Kako ste izabrali kao Vaš životni poziv baš embriologiju?

Ljubav prema deci, i prevashodno empatija za druge ljude je bila osnova za izbor mog zanimanja. Uživam da provodim vreme sa decom, i želim da pomognem koliko mogu svim ljudima u njihovoj borbi za potomstvo. Kada pogledate te male ćelije i embrione, i shvatite da će odatle nastati novi život, osećaj je zaista neopisiv. Samim tim možete zamisliti koliko sreće donosite tim roditeljima koji dugo čekaju na svoje slatko čudo.

Višestruka ste prvakinja u karateu, kako je izgledalo balansirati u životu između biologije i karatea?

Moram priznati da život jedne profesionalne sportitskinje nije lak. Pre svega jer nisam upisala fakultet za sport, što se najčešće očekuje od nas sportista.Uvek sam želela da idem nekim svojim putem, koji mnogi možda nisu razumeli.Uvek različita a svoja. Mnogo puta je bilo zaista naporno, jer sam studirala u Beogradu, a trenirala u Pančevu, dolazilo je do trenutaka kada sam govorila sebi "šta će sve ovo meni". Tada bih se smirila, usporila pa opet nastavila dalje, mislim da je to zapravo ključ mog uspeha. Uvek sam želela da ni jedna strana ne trpi, ni sport ni studije, bilo je prepreka ali nisam se predavala.

Šta je bilo najteže tokom treninga karatea, da li pamtite neki momenat koji je bio posebno izazovan?

Karate je takav sport da je večita borba, da li ćete imati dovoljno kilograma, da li ćete biti državni prvak, da li ćete biti izrabrani za predstavnika u svojoj kategoriji. Mesta u reprezentaciji nisu numerisana, i neophodno je stalno zadržati visoku formu, da bi se upravo našli u istoj. Sećam se nakon povratka sa svetskog prvenstva u Španiji, usledilo je državno prvenstvo, na kojem se očekivalo da ću odbraniti titulu šampionke države, nažalost to se nije dogodilo i ostala sam bez medalje. Moram priznati da mi to uopšte nije lako palo, usledili su kontrolni turniri u Sloveniji i Hrvatskoj, od kojih je zavisio odlazak na evropsko prvenstvo. Posebno mi je značajna zlatna medalja sa Grand Prix u Hrvatskoj, jer je bila namenjena, za moju mamu. Tog dana je bio mojoj mami rodjendan, bila sam svesna da ona prati sve vreme online sistem i da je upućena u to šta se dešava. Osvojila sam zlato, i dokazala kroz borbe sa inostranim protivnicama da sam u najboljoj formi da i mi je mesto u reprezentaciji. Posebno sam bila srećna zbog mame, znam da joj je to bio najlepši poklon, moram da napomenem da je ona moja zvezda vodilja u mnogim situacijama kada mislim da nešto ne mogu više. Hvala ti mama!

Koja je Vaša poruka za sve one mlade ljude koji možda baš kao Vi imaju želju da se tokom života bave različitim poslovima, bilo kao životni poziv ili kao hobi?

Mislim da je pre svega za uspeh osnova upornost i želja. Pre samog upisa na doktorske studije, imala sam neki problem oko papirologije, ali ja sam sebe već videla sa indeksom, i to je kraj, ja ću to uraditi, ma kakve god prepreke bile! Mislim da je to dovoljno da svi shvate da je vera u sebe, ono što nas pokreće, i kada je mračan dan i kada nam sve čini nedostižnim, verujte da ipak ima nade ma koliko se činila malom. Mislim da izazovi sa kojim se svakodnevno susrećemo su namenjeni upravo nama, jer neko zna da mi to možemo sve da savladamo. Verujte!

Autor: Milovanović Jovana