Iskrena priča jednog tate

Kada sam saznao da je moja supruga trudna i da ćemo dobiti nekog malog, slatkog stvora, koga ćemo voleti najviše na svetu, u mojoj podsvesti pojavila su se brojna pitanja.

Ogromna sreća zbog potomstva je nešto o čemu se stalno priča, ali nekako nije muški da se priča o strahovima koje imamo.

Potpuno iskreno, razumem sve te muškarce, jer je i meni bilo glupo da javno kažem koliko se plašim.

Plašio sam se svega, razvio sam strahove koje nikada nisam imao, i nisam čak ni znao da postoje. Ali o tome drugom prilikom, sada ću ispričati o onome što me je najviše plašilo, a što nisam smeo nikome da kažem – da li ću zaista postati TATA.

Još u drugoj nedelji trudnoće moja divna žena i ja smislili smo ime za bebu. Zvaće se Anika. Verovali smo da će biti devojčica.

Ja sam odmah znao kako ću da je zovem –  srećo, dušo, princezo, lepotice, mezimice, lutkice, bebice, Ankice, Ančice, kad sam ljut zvaću je Anika, marmeladice, zekice, pegice.

Ali, kako će ona mene da zove?

Najviše bih voleo da me zove tata!

Ćale mi je nekako bilo neozbiljno, to je žargon koji verovatno neću uspeti da izbegnem, ali sam spremio strategiju kako da ga zasečem u korenu.

Matori će me sigurno zvati moja Anči kada uđe u pubertet, ali onako u šali, možda kada je budem zadirkivao.

Cile, kako me zovu ortaci, zvaće me verovatno kada je budem vozio sa drugaricama na rođendane, u provod ili šoping, pa da shvate da je ona velika i da ima vozača potpuno ravnog sebi koga može da oslovljava kako želi. I to mi neće smetati, jer ću je razumeti. Ona će tada biti velika.

Ali najveći strah krio se u nazivu OTAC.

Ako bi me zvala oče, značilo bi da nisam uspeo u svojoj misiji, da budem tata!

Tata je veliko zvanje, to je kao čin u vojsci, nosi se ponosno, pošteno i odvažno.

Otac je reč koja je hladna, koja ne predstavlja ništa do biološkog i pravnog, ona je kao nešto što postoji ali niste zavoleli već ga samo poštujete.

Otac je strog. Otac nije blizak. Sa ocem se ne dele tajne. Sa njim se ne igraju igre, ne ide se na ples, i ne prave se kolači.

Zato što to radi tata.

A onda je došla Anika.

Mama je mama, njoj ne treba odlikovanje. Bila je to prva reč.

Grickao sam nokte dok nisam čuo tata.

Da se razumemo, znam ja da beba neće izgovoriti oče.

To je, kao kada dobijete titulu i morate da je sačuvate.

Kao svaki pravi tata, potrudio sam se da ispunim svoj zadatak. Onako muški sam uzeo bolovanje kada se rodila. Bio u sali sa svojom suprugom kako bi čuo taj prvi plač.

Menjao sam pelene, pokrivao dok spava, ljuljao i milovao.

Igrao sam se sa lutkama, i vojnički pravio venčiće od cveća.

Zavoleo sam Aniku tačno u 7.30 sati, jednog prolećnog dana, kada je moja žena saznala da je trudna. A onda sam godinama kasnije dao sve da ta ljubav bude jača od mača.

Danas, kada Anika ima četiri godine, i dalje sam tata.

Najponosniji, sa zlatnim papučama i punim srcem, nadam se da ću bar još pola veka nositi ime TATA.

Pripremila: Vesna Stanimirović 
by Bebologija